Ovaj karakteristični uređaj obezbeđivao je stabilan napon i bolju sliku na tadašnjim crno-belim televizorima, ali je istovremeno postao i simbol jedne epohe – vremena kada je televizor bio centar porodičnog i komšijskog okupljanja.

Decenijama kasnije, fotografija starog TV stabilizatora iz Jugoslavije izazvala je pravi talas nostalgije na društvenim mrežama, posebno među generacijama koje se sećaju života u Titovoj državi. Priču o tom vremenu podelio je Naser Husić, tumač znakovnog jezika, čija je objava o legendarnom stabilizatoru dirnula mnoge korisnike Fejsbuka.

Sećanja na Sarajevo sedamdesetih

„Bilo je to krajem sedamdesetih u Sarajevu, kada su ulice mirisale na pečeni kesten i ugalj iz dimnjaka, a zime bile oštre, sa debelim slojem snega preko kaldrme na Baščaršiji. Crno-beli televizori tada su bili pravo čudo tehnike, gotovo svetinja u svakom domu. U našem sokaku na Alifakovcu, u maloj kamenoj kući sa drvenim prozorima, moj deda je imao stari Iskra televizor, prekriven čipkastim miljeom koji je baka sama heklala“, započeo je Husić.

„TV stabilizator nije bio samo uređaj – bio je deo rituala“

„Ali taj televizor nije bio samo ekran – bio je ritual. Uz njega je uvek išao i nezamenjivi TV stabilizator, onaj težak metalni sanduk koji je morao biti uključen pre nego što bi se pojavila slika. Sećam se kako je deda, svaki put pred Dnevnik ili fudbalsku utakmicu, ustajao, mrmljao o nestabilnom naponu i palio stabilizator. Trebalo mu je nekoliko minuta da se 'zagreje', a njegovo karakteristično zujanje bilo je poput tihog pevušenja starog motora.“

„Dok smo čekali, baka bi donosila kolače – pitu od jabuka ili pogačice, a mi, deca, sedeli bismo na sagovima i nestrpljivo čekali da se pojavi slika, isprva mutna i šuštava, dok deda ne bi podesio antenu na krovu ili blago udario televizor sa strane.“

Večeri koje su okupljale celu ulicu

U to vreme, ne samo da mnogi nisu imali televizor, već je još manje njih imalo stabilizator. Zbog toga su televizijske večeri imale poseban čar – komšije su se okupljale, donosile stolice i zajedno gledale Dnevnik, serije ili važne utakmice.

„Sećam se komšije Hasana, koji bi donosio stolicu i sedeo kraj prozora jer je tvrdio da ‘bolje vidi ako je bliže’“, priseća se Husić.

Toplina jednog drugačijeg vremena

Bilo je to vreme drugačijeg Sarajeva – toplog, zajedničkog i povezanog. Kada bi počela utakmica Želje ili Sarajeva, cela ulica bi utihnula, a kroz otvorene prozore čuli bi se samo uzvici radosti ili poneka psovka kada lopta ne bi završila u mreži.

„I kad god danas prođem pored neke stare kuće na Alifakovcu, čini mi se da još uvek čujem ono tiho zujanje TV stabilizatora i osećam miris bakine pite“, emotivno je zaključio Husić.

BONUS VIDEO