Globalna bezbednosna situacija poslednjih godina dramatično se pogoršala. Analitičari upozoravaju da svet nije bio ovako nestabilan još od vrhunca Hladnog rata. Dodatnu napetost stvorile su izjave Ilona Maska da bi veliki međunarodni sukob mogao izbiti „u narednih 5 do 10 godina“. U takvoj atmosferi pitanje potencijalnog nuklearnog rata više ne zvuči kao naučna fantastika.

Sa krizama koje istovremeno tinjaju u Iranu, Izraelu, Gazi i Venecueli, ponovo se otvara neprijatno pitanje: da li uopšte postoji sigurno mesto na Zemlji ako dođe do globalne katastrofe?

Koliko bi nuklearni rat trajao – i kakve bi posledice imao?

Istraživači koji se bave globalnim rizicima već godinama modeliraju potencijalne scenarije. Među njima je i novinarka Eni Džejkobsen, finalistkinja Pulicerove nagrade i autorka knjige „Nuklearni rat: scenario“. Na osnovu tajnih dokumenata i razgovora sa stručnjacima, ona opisuje zastrašujuću mogućnost: potpuna razmena nuklearnog oružja između velikih sila mogla bi da bude završena za samo 72 minuta.

Takav sukob bi izazvao posledice kakve čovečanstvo nikada nije doživelo – ogromne žrtve, radijaciju i vatrene oluje koje bi izbacile ogromne količine čađi u atmosferu. Time bi svet zapao u tzv. nuklearnu zimu, sa padom temperatura i urušavanjem poljoprivrede koje bi moglo izazvati smrt milijardi ljudi od gladi.

Da li postoji „sigurno mesto“?

Iako niko ne bi bio potpuno pošteđen posledica, stručnjaci ističu da bi određene zemlje imale znatno veće šanse za opstanak – prvenstveno zbog izolacije, neutralnosti i sposobnosti da same proizvode hranu.

Najbolje ocenjene lokacije za preživljavanje globalnog sukoba su:

Australija i Novi Zeland – daleko od potencijalnih ciljeva, sa snažnom poljoprivredom i malom gustoćom stanovništva. Novi Zeland dodatno prednjači zbog stabilnog društva i planinskog terena.

Argentina i Čile – geografski zaštićeni Andima i Tihim okeanom, sa velikim poljoprivrednim resursima i stabilnom infrastrukturom.

Urugvaj i Paragvaj – politički mirne i ekonomski samodovoljne države južnoameričkog kontinenta.

Švajcarska – poznata po neutralnosti i razgranatoj mreži skloništa i planinskih utvrđenja.

Island – geografski izolovan, energetski potpuno samostalan zahvaljujući geotermalnoj energiji.

Butan i Grenland – retko naseljeni, politički neutralni i veoma udaljeni od geopolitičkih žarišta.

Fidži i druge pacifičke ostrvske države – udaljene od glavnih svetskih sila i ključnih vojnih ruta.

Indonezija – iako brojna, nalazi se van epicentra svetskih napetosti i tradicionalno vodi politiku nesvrstanosti.

I dalje važi pravilo da niko na planeti ne bi bio potpuno siguran, ali ove države prema analizama imaju najviše šanse da izbegnu direktne udare i održe osnovne uslove za život u prvim godinama nakon katastrofe.