Ovako nam se predstavio sagovornik koji je, uprkos svim teškoćama, uspeo da pobedi sebe, ali i sve one koji su ga u životu otpisivali. Od 2015. godine nije propustio nijedan Beogradski maraton. Iz dana u dan, iz godine u godinu, pokazivao je i pokazuje da snažna volja može da savlada sve prepreke.
Ne samo zbog bolesti, život nije mazio ovog hrabrog momka
- Rođen sam u Sarajevu, a ovde smo došli 1992. Živeli smo četiri godine u izbeglištvu na Banjici, pukim slučajem moji su posle došli do stana na Ceraku. Imam dva brata i jednu polusestru. Radim u „Liliju“ već 11 godina. Trčanje mi je najveće zadovoljstvo i ponosan sam što sam deo Beogradskog maratona. Ove godine, nažalost, zbog povrede neću moći da trčim - priča nam Đurica.
OVAKO JE POČELO
Kako kaže, majka i otac su dugo tražili aktivnost koja bi mu pomogla i zaokupila ga.
- Tata je radio nešto za Specijalnu olimpijadu Srbije i tako sam stupio u kontakt sa ljudima iz sporta i trenerom i počeo sam pre osam godina da se bavim trčanjem. Počeo sam na 400 metara, posle prešao na 100 metara i tako je krenulo. A do dugih staza sam stigao tako što sam poželeo da probam, pa sam 2015. sa bratom učestvovao na trci zadovoljstva od pet kilometara na Beogradskom maratonu - objašnjava Đurica i nastavlja:
- To me je sve više i više vuklo i završio sam sa stazom polumaratona od 21 kilometar. Toliko sam prvi put trčao 2018. u Banjaluci. Naredne godine sam trčao istu dužinu na Beogradskom maratonu i bilo mi je veliko zadovoljstvo da mogu dvojici dečaka u kolicima da ulepšam dan. Bili su srećni što je neko obratio pažnju na njih tog dana. Gledajući mene kako ih vučem i guram, ljudi okolo su poželeli da i oni probaju i osete kako je to. Moram da napomenem da vući nekog u kolicima ne znači bukvalno da ga vučete, već trčite ispred njega, a on vas juri, to je atletski izraz.
Osećaj dok trčim je neopisiv, opisuje naš sagovornik
- Plus sam okružen ljudima koji isto to vole. I moj mlađi brat Boško trči maratone. On je uvek podrška da izguram do kraja.
Đurica se za Alo! priseća odlaska u Los Anđeles, 2015. godine, na Specijalne olimpijske letnje igre.
- To je najveće takmičenje koje postoji za grupaciju ljudi kojoj i ja pripadam i vrhunac svakog sportiste. Prošao sam kvalifikacije na nacionalnim igrama i na državnom prvenstvu i imao sam devet meseci baš ozbiljne treninge i pripreme. Nas 87 sportista je bilo u Americi, u raznim sportovima - priča maratonac.
BRŽI U FINIŠU
Mada je i samo učešće za Đuricu bilo pobeda, iz Amerike se vratio sa zlatnom medaljom.
- U polufinalu sam bio treći po vremenu. U finalu sam bio 11 stotinki brži od Norvežanina, koji je bio dosta stariji od mene. Dobio sam neopisivu snagu na poslednjih 40 metara i počeo sam jače da trčim. Ta sportska snaga je čudo, sama me vuče. Nisam mogao da verujem da sam pobedio. Bukvalno su sudije gledale foto-finiš i rekle: „Dečko iz Srbije je prvi“. Moji su bili presrećni, slavilo se na sve strane - priseća se Đurica.
Komentari (1)