Iako je tek ugledao svet, kao jako mali, bio je nevakcinisan i time pogodan za ovu bolest. Danas svoj život duguje doktoru Mijuškoviću koji mu je dao sopstveni imunitet.

- Osip je bio po celom telu. Tih dana iz Beograda sa Vojnomedicinske akademije dolazi u čačansku bolnicu stigao, tada potpukovinik, dr Puniša Mijušković, u žarište u

. Pokušavali su da nađu lek neki, da me spasu. Međutim, ništa nije bilo delotvorno tada. I on je rešio da odradi transfuziju krvi. Pošto je celo telo bilo pod ospom, nisu mogli venu da mi nađu da se odradi transfuzija, on je direktno iz svoje vene u moju petu. Odradio je transfuziju krvi i posle, tako kažu, par dana već se videla reakcija i ospe su počele da otpadaju i faktički to je bilo izlečenje. Dobio sam imunitet jer je doktor već bio imun, imao je svoj imunitet na variolu. Tako da je pored mojih bioloških roditelja, on mi dođe kao neki drugi otac - kazao je Zoran za agenciju RINA.

Humanost doktora Mijuškovića, Zorana prati čitav život. Poučen njegovim gestom, izvukao je veliku pouku.

- Shvatio sam veliku humanost dr Mijuškovića koji je meni spasao život, tako da sam i ja počeo dobrovoljno da dajem krv. Možda sam i ja nekom spasao život mojom krvlju, ne znam sad, to je već pitanje za dalje. Shvatio sam koliko je život vredan i koliko treba pomoći nekome kada su teški momenti - zaključio je Zoran.

Zoranova majka Biljana tih dana prošla je pakao, strahujući za život svog deteta, u epidemiji opakog i potpuno stranog predatora. Najveća radost za Zoranovog oca Petra bila je saznanje da mu se sin oporavlja.

- Zoran je ležao u krevecu, samo vidiš da je živ, niti pomera rukice, nogice kao dete od osam meseci, da skače po krevecu. I kad mu je doktor dao krv, on mi je rekao uveče, mlada trudi se, nemoj da zaspiš, napajaj ga što više. Imali smo tu sokove, cedili su nam prirodne, od pomorandze i voća raznog. Ja sam pred zoru zaspala, kad sam se probudila on se okrenuo u krevecu. Ja sam se uplašila, zovnem doktora. Doktor dotrči, kaže dobro je, sad je sve u redu. I tako je on počeo posle da se kreće normalno po krevecu - kaže Zoranova majka.

- Kad sam saznao da je Variola, stalno su bili uz mene da me teše. I kad mu je krenulo na bolje samo je uleteo jedan čovek, Bojoviću sin vam je preteko, živ i zdrav ima da bude. Ja sam, preturio se - rekao je Zoranov otac, Petar.

Pre tačno pedesettri godine, od Variole vere nije oboleo samo osmomesečni Zoran Bojović već i mnogi Čačani.

U znak zahalnosti što je na poslu ostavila svoj život i najlepše godine, Čačani su joj podigli spomenik.

RINA

BONUS VIDEO