Čuvena bitka srpske vojske u Velikom ratu, za koju smo svi čuli, a gotovo ništa konkretno o njoj ne znamo, dobila je najzad, posle 106 godina, svoje odavno zasluženo mesto u zvaničnoj vojnoj istoriografiji Srbije.
Delo „Bitka na Kajmakčalanu septembar 1916. godine“, novinara Igora Gojkovića, objavljena je u izdanju Medija centra „Odbrana“ i u njoj su ovekovečene sudbine svih komandanata slavne srpske vojske koji su se tokom 22 dana borili da posle deset meseci izbeglištva kroče na tlo Srbije.
U bogatom izdanju, sa čak 177 ilustracija, ova monografija donosi pred čitaoce originalne i savremene fotografije, karte, skice bojišta i panoramske snimke, na kojima su tačno locirani svi geografski objekti na terenu. Prema rečima autora, taj posao nije bio nimalo lak.
- Verovali ili ne, pre deset godina, kada sam se zainteresovao za ovu temu, otkrio sam da ne postoji nijedna knjiga sa detaljnim opisom ove, jedne od najvećih bitaka u srpskoj vojnoj istoriji. Pored Cerske, Kolubarske i Kosovske bitke, ova na Kajmakčalanu je jedna od najčešće pominjanih, ali je obrađivana u našoj literaturi samo kao deo Solunskog fronta, i to na po desetak stranica, uopšteno i šturo. Zato sam rešio da ispričam priču o junacima koji su se tamo borili - priča Gojković.
On kaže da se iz knjige jasno može videti da su upravo ti ljudi bili presudan faktor u jednoj od najkrvavijih borbi tokom više od četiri ratne godine.
- Bugari su bili dobro utvrđeni na položajima koji su se nalazili čak i na po hiljadu metara većoj nadmorskoj visini od srpskih. Ipak, naši junaci u zanosu su jurišali na Kajmakčalan jer je na njegovom najvišem vrhu, čuvenoj koti 2525, bila piramida koja je označavala granicu njihove Srbije. Nisu im smetali sneg, orkanski vetar zbog kojeg nisu mogli da gađaju rovovski topovi, gotovo polarna hladnoća. Pored detaljne rekonstrukcije toka bitke, predstavljanje tih naših junaka, prvi put imenom, prezimenom i fotografijom, kao i njihovih podviga najveća su vrednost ove knjige - zaključuje autor.
Pukovnik dr Dalibor Denda, istoričar iz Instituta za strategijska istraživanja Ministarstva odbrane, navodi da su domaći vojni istoričari, koji su se, naročito posle Drugog svetskog rata, bavili ratnom tematikom, voleli da ističu ličnosti vrhovnih komandanata i vojvoda. Stvarala se, kaže, predstava da jedan vojni genije čarobnim štapićem može rešiti situaciju. Srpska vojna misao, koja se zasnivala na idejama pokretnog rata, imala je sasvim drugačije poglede na uloge pojedinaca u ratnim dejstvima.
- Njen tvorac, vojvoda Radomir Putnik, nikada nije isticao niti je verovao u preveliku moć Vrhovne komande i Generalštaba, već je smatrao da veličanstvene pobede u ratu, mahom, postižu potčinjeni komandanti i da skup svih tih delimičnih uspeha vešta uprava Vrhovne komande treba da spoji i iskoristi za opšti uspeh. Ova knjiga upravo predstavlja omaž baš tim ratnim komandantima taktičkih jedinica, čija imena i dela autor vaskrsava iz zaborava.
Pratite nas na
BONUS VIDEO
.jpg)
.jpg)
.png "URLAJU O KLANJU SRBA! Picula nam soli pamet dok Hrvatska tone u nacizam")
Komentari (0)