Ovaj poslednji Mohikanac zove se Miroslav Svičević, ima gotovo devedeset godina i još uvek svakodnevno odlazi u

da pripremi materijal za svoj zanat koji je nasledio od pokojnog oca i koji danas postoji samo zahvaljujući njegovim rukama.

- Prvo

idem u šumu, to je najpreče. Posle kratim i cepam, sekirom cepam ove duge, pa sušim, pa tesim. Ima alat - bradva, dželjka, skobla, objašnjava za RINU deda Miroslav, dok brusi drvo i priseća se vremena kada se u svakom domaćinstvu u ovom kraju sir čuvao isključivo u čabrićima koje su pravili ljudi poput njega.

Njegove ruke, iako umorne od decenija rada, još uvek pamte svaki pokret.

- Sad ne mogu više kao pre, ali probam da podvadim koliko mogu. Da nije moglo, ne bih ni radio. Pravim ih isto onako kako ih je pravio moj otac samo što se više ne crvene kao nekad, kaže ovaj vitalni starac. ⁠

Pored njega, sve vreme stoji Stanimirka, njegova životna saputnica i tiha snaga porodice.

- Ja sam išla s njim svuda. Ako neko dođe da kupi, ja ostanem, znam da prodam. Nisam bila glavna za pare, ali bi mi dao pomalo, dodaje uz osmeh.

A dok se mnogi danas u svoje rodno selo vraćaju samo vikendom, Miroslav i Stanimirka su među poslednjima koji u Miloševom Dolu žive tokom cele godine. I ne žale se — planine su ih, kažu, zavele davno i više se od njih nisu mogli odvojiti.

Na pitanje da li će neko naslediti njegov

, deda Miroslav se osmehne i pogleda svog unuka.

- Probaću da naučim od dede dok još može da pokaže, da neko nasledi da ima da radi to. Možda će nekad zatrebati, ne zna se, kaže unuk dok ponosno gleda u dedu zanatliju.

BONUS VIDEO: