Pod sloganom „Godine prolaze, mi stojimo“, Koalicija 27 – mreža organizacija civilnog društva osnovana 2014. godine radi praćenja pregovora u okviru Poglavlja 27 (Klaster 4 – životna sredina i klimatske promene) – objavila je jedanaesti Izveštaj iz senke. Ovogodišnji izveštaj, osim pregleda ključnih događaja u oblasti zaštite životne sredine i klimatskih promena, daje i odgovor na pitanje koliko je Srbija od početka pregovora sa Evropskom unijom uložila u ovu oblast.

Rezultati analize pokazuju da je tokom prethodne decenije u zaštitu životne sredine uloženo oko 30 odsto sredstava planiranih Nacionalnom strategijom za aproksimaciju (NEAS), dok je svega 20 odsto investirano u infrastrukturu. Zaključak izveštaja je da su ulaganja nedovoljna za ostvarivanje značajnijeg napretka, naročito kada je reč o upravljanju otpadom.

Princip „zagađivač plaća“

Govoreći o preporukama za ubrzanje razvoja efikasnog sistema upravljanja otpadom u Srbiji, Igor Jezdimirović, predsednik Upravnog odbora udruženja Inženjeri zaštite životne sredine i član Koalicije 27, ističe da je neophodno primeniti evropske standarde i dobre prakse.

On naglašava da se sistem mora zasnivati na tačnim i pouzdanim podacima, prikupljenim kroz merenja, kao i da njime treba da upravljaju stručnjaci školovani za ovu oblast.

Sistem upravljanja otpadom na osnovu podataka mora izračunati ekonomsku vrednost prikupljanja, transporta, tretmana i odlaganja otpada, i na osnovu toga, na transparentan način formirati cenu koju zagađivači, to jest oni koji proizvode otpad moraju da plate - ocenjuje on.

Ekonomija otpada i primeri dobre prakse

Objašnjavajući kako ove preporuke mogu biti sprovedene u praksi, Jezdimirović navodi primere Norveške i Švajcarske kao modele od kojih Srbija može da uči.

Norvežani od svog organskog komunalnog otada prave biometan i na njega pokreću javni prevoz. Dobar primer je i Švajcarska, gde se otpad naplaćuje po količini koju napraviš, a ne po površini stana kao u nekim lokalnim samoupravama kod nas – objašnjava on.

On podseća da je prošlo 15 godina od donošenja Zakona o upravljanju otpadom, a da Srbija i dalje nema jasne podatke o količinama i vrstama otpada koje se proizvode na njenoj teritoriji. Kao važne korake ističe uvođenje depozitnog sistema i rešavanje problema ambalažnog otpada.

Prema njegovim rečima, time bi se „veliki deo troškova rešavanja ambalažnog otpada umesto na sve građane, prelio na potrošače i proizvođače ovih vrsta otpada“.

Ključni problemi sistema u Srbiji

Sistem upravljanja otpadom je u ranom razvoju već jako dugo, a napredak je mali i spor. Pored nedovoljnih ulaganja u sektor upravljanja otpadom, posebno je problematično upravljanje komunalnim otpadom koje je u nadležnosti lokalnih samouprava. Iako je Zakon o upravljanju otpadom donet još 2009, većina lokalnih samouprava nije uspela da uspostavi pouzdan sistem merenja količina komunalnog otpada i njegovog sastava, a to je zakonska obaveza od prvog dana važenja zakona - kaže.

On navodi da trećina lokalnih samouprava sprovodi merenja i analizu sastava otpada, druga trećina daje procene, dok ostatak uopšte ne dostavlja podatke Agenciji za zaštitu životne sredine.

Ovo predstavlja osnovni problem jer bez pouzdanih količina i sastava nema ni adekvatnog upravljanja otpadom. Samo ono što može da se izmeri i prati može da se kontroliše. Posledično svemu ovome je da i dalje najveći deo komunalnog otpada završava na nesanitarnim smetlištima i divljim deponijama, dok smo svedoci da je i upravljanje postojećim sanitarnim deponijama u velikoj krizi. Otpad koji završava na nesanitarnim smetlištima i divljim deponijama zagađuje životnu sredinu i samim tim negativno utiče na zdravlje svih nas - podseća Jezdimirović.

Posebno alarmantnim ocenjuje učestale požare na deponijama i smetlištima.

Tom prilikom dolazi do ozbiljnih zagađenja opasnim supstancama koje nastaju kao posledica požara i koje ostaju dugo u životnoj sredini i dospevaju u ljudske organizme. Prema podacima MUP-a u 2023. godini bilo je 1.400 registrovanih požara na deponijama/smetlištima u Srbiji - osvrnuo se on.

Reforma javno-komunalnih preduzeća

Na pitanje o ulozi javno-komunalnih preduzeća, Jezdimirović ističe da je njihova reforma od presudnog značaja jer se radi o zaštiti javnog interesa.

Svrha osnivanja javno-komunalnih preduzeća bile su i treba da budu, ispunjavanje javnog interesa i obavljanje komunalne delatnosti - kaže.

Osvrćući se na ideju privatizacije kao mogućeg rešenja, on naglašava da vlasnička struktura nije presudna.

Međutim, ključ u upravljanju otpadom nije oblik vlasništva, reforma ili nešto drugo, već stručno upravljanje bazirano na konkretnim podacima i merenjima kako sastava tako i količina otpada koje spadaju u nadležnost lokalnih samouprava. Pored toga, striktna primena zakona i kažnjavanje onih koji otpad odlažu na neadekvatan način je ključ rešavanja problema u upravljanju otpadom - ukazao je on.

Subvencije, reciklaža i stvarni efekti

Govoreći o subvencijama namenjenim reciklažnoj industriji, Jezdimirović ocenjuje da one ne obuhvataju sve vrste otpada, iako se za njih naplaćuju ekološke takse.

Od 2012. godine, kada je ukinut Fond za zaštitu životne sredine, namenski karakter ekoloških taksi se polako gubio, da bi danas svega jedna trećina sredstava koje se naplate od ekoloških naknadi i taksi bila vraćena u životnu sredinu, dok se ostale koriste za druge svrhe. Tamo gde postoje subvencije Ministarstva zaštite životne sredine za reciklažnu industriju stanje je bolje u odnosu na one vrste otpada gde takve subvencije nisu uspostavljene, a proizvođači/distributeri to jest građani plaćaju ekološke takse (za stare lekove, otpadna ulje…) – kaže on.

Prema podacima Agencije za zaštitu životne sredine, u Srbiji se trenutno reciklira oko 18 odsto otpada, dok je prosek u centralnoj i istočnoj Evropi oko 50 procenata.

To je pokazatelj neshvatanja značaja problema upravljanja otpadom i njegovih posledica na zdravlje ljudi. To je dovelo do ovako poražavajućih rezultata. Upravljanje otpadom moraju da rade stručni ljudi i ne sme biti socijalna, već ekonomska kategorija. Ukoliko ne počistimo otpad oko nas, otpad će završiti u nama - upozorio je.

Rešenja postoje – potrebno ih je sprovesti

Jezdimirović pozitivno ocenjuje doprinos neformalnog sektora, odnosno sakupljača sekundarnih sirovina, ali ističe da dosadašnji projekti nisu dali trajna rešenja.

Kada je u pitanju prikupljanje reciklabilnih sirovina iz komunalnog otpada i kapilarno prikupljanje reciklabilnih sirovina, neformalni sektor ima važnu ulogu. Mnogo novca i projekata je realizovano da se stanje u ovom sektoru unapredi i reši, ali ni jedan nije doveo do trajnog i održivog rešenja - govori on.

Cirkularna ekonomija kao deo rešenja

U Izveštaju Koalicije 27 naglašava se i značaj uključivanja industrije u modele cirkularne ekonomije.

Srbija je izradila mapu puta za cirkularnu ekonomiju još 2020. godine, i postoje različiti vidovi napretka u procesima transformacije industrije ka cirkularnoj ekonomiji. Oni su uglavnom diktirani od strane zakonske regulative u Evropskoj uniji, propisa koje multinacionalne kompanije donose za svoje ogranke, ali u zadnje vreme i povećanja svesti samih potrošača. Pilot projekte pored međunarodnih organizacija u Srbiji sprovode i organizacije civilnog društva i Privredna komora - tvrdi.

Opasan otpad i energetsko iskorišćenje

Govoreći o opasnom otpadu, Jezdimirović navodi da produženje roka skladištenja predstavlja samo privremeno odlaganje problema, dok je ključ u prevenciji i izgradnji postrojenja za tretman.

Dobijanje energije iz otpada u industrijskim postrojenjima projektovanim i izrađenim za ovu namenu je dobro poznata i kontrolisana tehnologija sa preko 500 ovakvih postrojenja u Evropi. Ova uredba treba da pomogne da se jasnije definiše funkcionisanje ovih postrojenja u Srbiji i da omogući da ovakva stacionarna postrojenja postanu deo sistema upravljanja otpadom - objašnjava.

Podseća da je tehnologija insineracije razvijena i pouzdana, te da Srbija kroz evropske integracije ima obavezu da je primeni. Program upravljanja otpadom za period 2022–2031. predviđa izgradnju tri postrojenja za kontrolisano spaljivanje komunalnog otpada – u Beogradu, Nišu i Kragujevcu – koja bi proizvodila električnu i toplotnu energiju iz nereciklabilnog otpada.