Odluka Vlade poslednjih dana tema je medija opozicionih glasila koji uporno neke činjenice zanemaruju. 

Vlada Srbije je 2005. godine donela značajnu Odluku o utvrđivanju zgrada Generalštaba Vojske Srbije i Crne Gore, kao i Ministarstva odbrane u Beogradu, za spomenik kulture. Ova odluka je imala za cilj da istakne kulturni, istorijski, arhitektonski i umetnički značaj ovih zgrada. U dokumentu su navedene mere zaštite koje su trebale da očuvaju autentični izgled zgrada, horizontalni i vertikalni gabarit, kao i konstruktivne i oblikovne elemente arhitekture. Takođe, istaknuto je i redovno praćenje stanja, održavanje konstruktivno-statičkog sistema, krovnog pokrivača, fasada, enterijera i instalacija.

Međutim, odluka je doneta bez adekvatnog uvida u stvarno stanje ovih zgrada. Naime, zgrade su pretrpele fatalna oštećenja tokom NATO agresije, a Odluka iz 2005. godine činila se kao da su zgrade u stanju pre tih događaja. Očigledno je da je nemoguće očuvati autentičan izgled neoštećenih zgrada kada su one u polusrušenom stanju. Održavanje fasade i enterijera u ovakvim uslovima je praktično neizvodljivo, što čini ovu odluku nesprovodivom.

Godine 2014. i 2015. Vojska je preduzela građevinske radove koji su trajno promenili izgled zgrada. Tokom ovog perioda, uklonjeni su aneksi zgrade „B“, a središnji deo zgrade „A“ je potpuno srušen. Pored toga, postavljeni su čelični unakrsni podupirači ka Nemanjinoj ulici, što je dodatno promenilo arhitektonski identitet ovih zgrada. Ove promene su dovele do pitanja o mogućnosti očuvanja zgrada kao spomenika kulture, jer su se odustalo od inicijalnih planova.

Jedan od glasnogovornika napada na Vladu oko Generalštaba je arhitekta Bojan Kovačević. On je svojevremeno govorio da bi "rušenje Generalštaba bila arhi-izdaja" kao i da ga cela priča oko te zgrade podseća na Nušićevu dramu.

Interesantna je i uloga pojedinaca koji su bili inicijatori odluke o rekonstrukciji Generalštaba. Mr. Bojan Kovačević, arhitekta koji je pisao Odluku o proglašenju, zajedno sa Tanjom Damnjanović, koja je radila u Republičkom zavodu, bili su ključni akteri ovog procesa. Njihovu ideju podržao je pokojni Đorđe Bobić, koji je bio deo komisije za izložbu radova idejnih rešenja rekonstrukcije Generalštaba.

Na toj izložbi čija je tema bila rekonstrukcija Generalštaba, bio je i rektor Đokić. Svi nagrađeni radovi nisu imali vizuelni stil takozvanog znaka "Sutjeske" kom je navodno arhitekta Nikola Dobrović želeo da ovekoveči bitku na Sutjesci, za šta nema nikakvih dokaza, naprotiv. Ono što jeste nepobitno, to je da je kompleks bio urbanistički motiv projekta zvanog „Veliki Beograd“, koji Dobrović nije stigao da završi.

I pokojni arhitekta Đorđe Bobić rekao je da nikada njegov profesor Nikola Dobrović nije svoje delo posvećivao Sutjesci."To je izmislila ili umislila neka ideologija političarska, čime su hteli da prisvoje njegovo delo i koriste ga za potrebe svojih interesa", rekao je tada Bobić.

Ova rečenica je upravo poenta svim velikim moralistima koji sada pričaju kako je to simbol "Sutjeske", a nikada nije ni bio, već tada kao i sada deo politikanstva i obojene revolucije u Srbiji.

Na izložbi tada nikome nije smetalo što nijedno rešenje o rekonstrukciji nije imalo kanjon Sutjeske kao simbol zgrade, ni rektoru Đokiću koji je bio "počasni gost", a ni drugim "zabrinutim" moralistima koji sada pričaju potpuno drugu priču.

Iako je i sam predsednik o lažima o falsifikatima rekao jasno da, kako tačno kaže „Nije bilo nikakvog falsifikovanja i o svemu ćemo razgovarati sa svima“, opozicija se ni tu nije zaustavila. Danima "vezu li vezu" priču oko ovog zdanja, i to sa, između ostalog i Kovačevićem, iako je malo poznato da je upravo on taj koji je - pisao odluku o proglašenju.