U članku "Pravosuđe u raljama režima i propagandne mašinerije", Nova S tvrdi kako "predsednik već duže vreme ima pik na tužioce i sudije koji su uz blokadere i da to radi iz straha da bi oni mogli zaista početi da rade svoj posao." U članku koji je školski primer zamene teza i skretanja pažnje javnosti sa ključnog elementa istrage, do kog je javnost došla zahvaljujući hrabrosti jednog advokata, a ne voljom tužioca - izostavlja se ključno pitanje - šta radi taj tužilac koji je predmet odbrane sa osobom koja bi po svim pravilima trebao biti predmet istrage?

Naime, na fotografiji koja je podigla javnost na noge, i to ne samo jer specijalni tužilac Mladen Nenadić koji vodi istragu o predmetu nadstrešnica nazdravlja sa onima koji ruše državu, nego jer se na istoj fotografiji nalazi i Nebojša Bojović, osoba koja je kao predsednik skupštine Infrastruktura železnice potpisao izveštaj kojima se usvaja  da su svi radovi završeni na Železnicama Srbije u periodu od 1. januara do 30. juna 2024. godine, uključujući i radove na nadstrešnici i da se puštaju u rad.

Jedna od brojnih spornih tačaka, koje Nova S ne istražuje, jer početni narativ mora da se isprati, budući da svaka istina  može da ugrozi blokaderski pokret, pa samim tim i njihovu "istinu o odgovornosti"  jeste i to da je ovaj izveštaj, po nalogu Zagorke Dolovac, izuzet iz predmeta istrage.

Nova S u nastavku teksta insistira da je „Nenadić već godinama na udaru, a sada posebno jer je predmet nadstrešnice dobio dimenziju političke optužbe“, te da je "nezgodno što bi mogao da počne da radi svoj posao".

Da je Nenadić zaista želeo da radi svoj posao, Nebojša Bojović koji je kao predsednik skupštine infrastrukture železnice, ne bi bio izbrisan iz predmeta, niti bi ključni dokument bio izuzet. Ne bi bilo potrebe da se javnost o svemu ovome obaveštava preko društvenih mreža, ne bi bilo sporno fotografije, a ni članka kojim se iz petnih žila brani jedan tužilac.

Zanimljivo je da se u članku Nove S takođe ne pominje ni da je predmet, takođe po nalogu Zagorke Dolovac, bez ikakvog obrazloženja i pravnog osnova otet iz Višeg javnog tužilaštva i dodeljen Tužilaštvu za organizovani kriminal, iako u njemu nema elemenata organizovanog kriminala, doduše sve do ovog momenta, jer imajući u vidu način prikrivanja istine i sve aktere sa slike i samog predmeta zaista se naziru elementi organizovane aktivnosti.

Ono što je suštinski sporno nije samo to što se ključne činjenice  koje otkrivaju istinu prećutkuju, već što se svesno gradi narativ u kome su svi koji ukazuju na to proglašeni za "režimske plaćenike".  Po toj logici, ispada da je režim taj koji ruši sopstvenu verziju istine i traži svedoke koje njegovi tužioci prikrivaju. U postavci članka koji se na kraju svodi na politički progon, iako tužilac nije deo političkog sistema, odnosno ne bi smeo biti, nema ni elementarne logike, samo ponavljanje teza - u koje bi valjda  posle hiljadu puta ponavljanja trebalo neko da poveruje.

Kada advokat otkrije dokument, on postaje „neprijatelj“, kada javnost traži objašnjenje -  postaje „mašinerija“. Jedino je tužilac Mladen Nenadić, koji ne istražuje čoveka s kojim nazdravlja, u toj konstrukciji predstavljen kao žrtva.

(Vaseljenska)