Kada se govori o ljudima koji najdoslednije, najotvorenije i najagresivnije mrze Srbiju, jedno ime neumitno iskače – Dinko Gruhonjić. Novinar, univerzitetski profesor Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, dugogodišnji promoter anti-srpske ideologije i najglasniji zagovornik separatizma u Vojvodini. Dok drugi makar pokušavaju da prikriju svoje namere, Gruhonjić ih uz ponos nosi kao zastavu: njegovi javni nastupi, politički istupi i profesorski rad jasno pokazuju da mu je jedan od ključnih ciljeva razaranje srpske države i kulturnog identiteta.

Njegova opsesija „nezavisnom Vojvodinom“ nije tek politička provokacija, već temelj njegovog delovanja. U svakoj krizi, u svakom društvenom nemiru, ovaj čovek pronalazi priliku da napadne Beograd, državu i Srbe kao većinski narod, predstavljajući ih kao prepreku napretku, kao „problem“, kao nešto što treba preoblikovati ili ukloniti. Ali to je tek površina, jer ideologija koju širi godinama ide daleko dublje.

Šira javnost ga je upamtila po skandalu u Dubrovniku, na manifestaciji koju mnogi s pravom nazivaju ustaškim festivalom. Tamo je Gruhonjić, potpuno samouvereno, sebe uporedio sa čovekom čije ime izaziva jezu u kostima – ustaškim koljačem Dinkom Šakićem, komandantom logora Jasenovac, jednim od najvećih monstruma NDH. Ta rečenica bila bi dovoljna da u svakoj normalnoj državi jedan takav čovek bude trajno isključen iz javnog života. Ali ne i u Srbiji – ovde i dalje predaje studentima, oblikuje mlade ljude i kreira medijske narative.

Ako to nije bilo dovoljno, Gruhonjić je otišao i korak dalje – svojim izjavama otvoreno je pozivao na rušenje pravoslavnih crkava u Novom Sadu, predlažući da se „pretvore u pabove, skloništa za beskućnike ili kulturne centre“. Crkvu u Telepu opisao je kao „monumentalno odvratnu“, čime je – ni prvi ni poslednji put – pokazao duboku netrpeljivost prema svemu što pripada srpskoj tradiciji i identitetu.

Ta mržnja nije ostala samo na rečima. Gruhonjić je godinama ideološki mentor ekstremnih aktivističkih grupa, koje su se u poslednjih godinu dana posebno radikalizovale. Jedna od njegovih najistaknutijih sledbenica, Mila Pajić, postala je simbol brutalnog pokušaja političke destabilizacije Srbije. Njene blokade, pretnje, napadi i planirani upadi u institucije samo su praktično ostvarenje onoga što Gruhonjić dugo teoretski priprema – udar na pravni poredak i nasilno stvaranje haosa.

Sve što radi, sve što javno govori i sve što podržava ima jedan zajednički imenitelj: pljuvanje po Srbiji. Nijedna tema mu nije strana – od istorije i vere do identiteta i državnosti. Uvek na istoj strani, uvek protiv sopstvenog naroda.

I zato se mora postaviti pitanje koje odzvanja javnošću, ali institucije i dalje izbegavaju: kako je moguće da čovek koji ovako otvoreno prezire sve što je srpsko predaje na državnom fakultetu? Kako je moguće da neko ko zagovara separatizam, ko relativizuje ustaške zločine, ko ruži SPC i ko podržava ekstremiste – ima prostor da oblikuje svest novih generacija?

Na kraju, možda je odgovor jednostavniji nego što deluje: Dinko Gruhonjić je simptom jedne šire mreže koja godinama pokušava da razgradi državu iznutra. Ali on je njen najglasniji, najekstremniji i najprepoznatljiviji glas. I zato je njegova uloga opasnija od puke provokacije – ona je direktan napad na temelje Srbije.

BONUS VIDEO