Dok javnost posmatra kako se blokade šire kao metoda političkog pritiska, postaje sve očiglednije ko su stvarne mete – građani koji žele normalan život, rad institucija, školu bez prekida i Srbiju koja ide napred. Oni koji su prozvani „ćacijama“ samo zato što ne pristaju da zemlja stane, sve češće postaju žrtve agresije blokadera. Slučajevi pucanja, napada nožem i nasilja nad detetom pokazuju do koje mere je atmosfera mržnje eskalirala.

Pucnjava u tzv. „Ćacilendu“, kada je 22. oktobra ranjen Milan Bogdanović, šokirala je Srbiju. Upucao ga je Vladan Anđelković, koji je pred policijom hladno objasnio da ga nervira što „ćacije zauzimaju centar grada“. U trenucima kada je izbila i vatra u šatorskom naselju, blokaderi su, umesto da smire situaciju, pojačali pritisak i rušili kampove u kojima su ljudi mirno boravili.

Nikola Petronić, prijatelj ranjenog Bogdanovića, svedočio je za Informer šta se dogodilo: sedeli su, pili kafu, čuli da neko ulazi u susedni šator, a onda je Milan prišao da pomogne. Metak je bio odgovor – bez provokacije, bez reči. Poruka je bila jasna – „ćaci“ nisu poželjni samo zato što ne žele blokade. Iako povređen, Bogdanović se sedam dana kasnije vratio na mesto napada da poruči da ne odustaje. Govorio je hrabro: oružje ih neće uplašiti, navikli su na uvrede, čak i požare, ali metak je bio granica koju niko nije očekivao.

Samo mesec dana kasnije – novi incident. U ranim jutarnjim satima 30. novembra, na platou ispred Narodne skupštine, blokader Damjan Plamenac (27) nožem je posekao Miloša Nikolića (37), učesnika prijavljenog skupa. Na snimku se jasno vidi kako Plamenac preskače ogradu i juri s nožem, uprkos njegovim pokušajima da negira napad. Podela na „ćacije“ i „blokadere“ postala je direktan izgovor za nasilje.

Najtužniji je slučaj iz Kraljeva – gde je dečak Vuk (13), koji se bori sa teškim zdravstvenim problemima, bio fizički i verbalno maltretiran od strane vršnjaka. Dok se vraćao iz folklora, presreli su ga školski drugovi. Iz priče njegove majke Marije saznavamo da su ga gurali, bacali petarde, snimali i terali ga da se ponižava pred kamerom – da viče, da se izjasni da je „ćaci“, da je autističan. Hvatali su ga za međunožje i govorili mu da ide ka Ibru. Samo sreća je sprečila teži epilog – naišli su stariji i nasilnici su se razbežali. Do tada je Vuk bio opkoljen i nemoćan.

Iz cele ove podele iznikla je i ružna navijačka parola: „Ko ne skače – taj je ćaci“, kojom se deca međusobno targetiraju. Društvene razlike su normalne u svakoj državi, ali kada se razlike pretvore u fizičko nasilje i lov na neistomišljenike, to postaje društveni alarm. O tome je govorio i student Vladimir Balać u razgovoru sa opozicionarkom Biljanom Đorđević. Podsetio je da je njemu kuća išarana, da niko iz opozicije to nije osudio, dok se oni sami žale kada se nađu pod kritikom.

„Kada nas vređaju i nazivaju ološem, vas nema. A kad vama neko kaže istinu, vi zakukate da ste ugroženi“, rekao je Balać, jasno pokazujući dvostruke aršine blokaderskog pokreta. Ukoliko nasilje ostane deo političke borbe, snosiće posledice ne samo oni koji ga praktikuju, već i društvo koje ćuti.