Nikad nisam bio ponosniji nego sinoć - 

usred Podgorice pozivaju na ubistvo 33% Srba u Crnoj Gori, a državni vrh mudro ćuti zbog evropskih integracija. Hteli bi oni da progovore, nije da ne bi, skuplja im se pljuvačka u ustima, grče im se prsti da im sve po spisku… ali onda se sete Brisela i onog malog crnog dečaka što urinira u fontanu, i ujedu se za to malo jezika što im je ostalo. Jer ako progovore, zlo će nas naći od Grlić Radmana, Picule, Štira, Sokola – odmah će nam tražiti Herceg Novi, pošto smo im Prevlaku već dali. Kako su krenuli, doći će do Zete i doneti neki papir da je tamo rođen njihov nadaleko poznati kralj Blesimir.

I nije problem što oni traže, nego što im mi dajemo. Takvi smo se potrefili – volimo da damo, pa to ti je. Milije nam je da damo nego da kažemo „ne“, jer ako bismo rekli „ne“, pitanje je kad bismo opet bili u prilici da kažemo „da“. Mada, kad bolje razmislim, zašto bi reagovao naš državni vrh – oni su po poslednjem

svi Crnogorci i to se njih ne tiče.

Da su hrvatski navijači skandirali „Ubij Crnogorca“, e onda bi imali posla s našim rukovodstvom – bila bi to tuča kao na Hajberiju. Jedan jedini Hrvat ne bi pretekao. Jedino se dva puta uključio dežurni spiker (mora da je Srbin) i zamolio mlade Paveliće i Artukoviće da fer i sportski navijaju kao što i priliči

omladini.

Ispade spiker sa stadiona Pod Goricom jedini zvanični glas države koji je čuo kako nas Srbe iz Crne Gore treba ubiti. I za vazda mu hvala.

A mi smo domaćini, mimo domaćina – obezbedili smo im policijsku pratnju i zaštitu, našli podgoričke lokale gde će pevati Tompsonove pesme, preventivno pohapsili navijače Crvene zvezde i Partizana, da slučajno ne iritiraju Torcidu i

, dok po podgoričkim ulicama pevaju „Čavoglave“ i urliču „Za dom spremni“. I da se Ante Pavelić kojim slučajem našao sinoć u Podgorici, onako sanjiv ustavši iz groba, pomislio bi da je u Zagrebu maja 1941. i, sav ushićen, održao bi govor na galeriji Welder paba. I zato treba svi da budemo zahvalni hrvatskim navijačima, jer su nam omogućili jedno divno putovanje u prošlost koje je u stvari njihova sadašnjost i budućnost.

A zvaničnoj Crnoj Gori hvala na svemu – pokazala je i njima i nama da je nema. Lakše bi mi bilo da je okupirana nego što je nema. Ovako bismo se borili protiv okupacije kao naši stari, a kako sad da se boriš protiv samog sebe koga više nema? Najbolje bi bilo da, u susret novim hrvatskim zahtevima na putu ka Briselu, promenimo ime. Da se više ne zovemo Crna Gora, nego Duboko Grlo, jer to što mi možemo progutati, a pritom ne povratiti, ne može niko. A i na engleskom zvuči moćno: Deep Throat.

Samo zamišljam kad na nekom evropskom plenumu najave obraćanje nekog visokog zvaničnika novoprimljene države Duboko Grlo. A on počne govor o svetloj istoriji, slobodarskom duhu, nepokornom kršu, Grahovcu i

, dok ga predsedavajući ne upozori na fer i politički korektno obraćanje u trajanju od minut i po. Nešto slično kao spiker sa stadiona Budućnosti koji je pozivao hrvatske navijače da ne ubijaju Srbe - samo što oni njega nisu poslušali. A zbilja, kad smo kod utakmice - koji ono beše rezultat?

Bonus video:

Alo/Adria.tv