Lana Ponting je imala samo 16 godina kada je 1958. godine poslata u psihijatrijsku bolnicu u Montrealu.

Tamo je, bez svog znanja ili pristanka, navodno postala jedna od hiljada žrtava, kako prenosi BBC, strogo poverljivih istraživanja CIA o kontroli uma.

Danas je jedna od glavnih tužilaca u grupnoj tužbi koju su pokrenule kanadske žrtve brutalnih eksperimenata, a sud je nedavno odbacio žalbu bolnice, otvarajući put za nastavak pravne bitke.

Poslata u bolnicu zbog neposlušnog ponašanja

Prvo sećanje Lane Ponting na Memorijalni institut Alan bilo je na neprijatan miris lekova.

- Nije mi se dopao izgled mesta. Nije izgledalo kao bolnica - rekla je za "BBC" iz svog doma u Manitobi. Bolnica, nekada dom škotskog brodarskog magnata, postala je njen dom na mesec dana u aprilu 1958. godine.

Sudija je naredio da se tada šesnaestogodišnja Lana podvrgne lečenju zbog "neposlušnog" ponašanja. 

Prema medicinskoj dokumentaciji, do koje je došla tek nedavno, Ponting je bežala od kuće i družila se sa prijateljima koje njeni roditelji nisu odobravali nakon preseljenja obitelji iz Otave u Montrealu.

- Bila sam obična tinejdžerka - prisetila se, ali i uprkos tome, sudija ju je poslao u bolnicu. 

Provodili su tajne eksperimente kontrole uma

Jednom kad je stigla, nesvesno je počela da učestvuje u tajnim eksperimentima CIA, poznatih kao MK-Ultra. Projekat iz doba Hladnog rata testirao je efekte psihodeličnih droga poput LSD-a, terapije elektrošokovima i tehnike ispiranja mozga na ljudima bez njihovog pristanka.

U projekat je uključeno više od 100 institucija: bolnica, zatvor i škola širom SAD-a i Kanade.

U Institutu Alan, istraživač sa Sveučilišta MekGil dr. Even Kameron drogirao je pacijente i prisiljavao ih da slušaju snimljene poruke, ponekad i hiljadu puta u procesu koji je nazivao 'istraživanjem'.

Doktor je terao Lanu Ponting da stotinama puta sluša isti snimak.

- Ponavljalo se iznova i iznova, ti si dobra devojka, ti si loša devojka - prisetila se Ponting.

Tehnika je bila oblik "psihološkog vođenja", objašnjava Džordan Torbej, doktorantkinja koja je istraživala njegove eksperimente.

Dobijala LSD i droge

- U osnovi, umovi pacijenata su manipulisani verbalnim znacima - kaže ona, dodajući da je Kameron takođe proučavala efekte tableta za spavanje, prisilne senzorne deprivacije i indukovane kome.

Medicinski kartoni otkrivaju da je Ponting dobijala LSD, droge poput natrijum amitala, barbiturate, stimulanse i azot-oksid, sedativ poznat kao gas za smeh.

- Do 30. aprila, pacijentkinja je bila podvrgnuta ispitivanju. Postala je prilično napeta i izuzetno nasilna kada joj je dat azot-oksid, bacila se iz kreveta i počela da vrišti - zabeležio je dr Kameron u jednom od svojih medicinskih kartona.

Surova istina o MK-Ultra eksperimentima prvi put je izašla na videlo 1970-ih. Od tada, nekoliko žrtava je pokušalo da tuži SAD i Kanadu.

Tužbe u SAD su uglavnom bile neuspešne, ali je 1988. godine kanadski sudija naložio američkoj vladi da devet žrtava isplati po 67.000 dolara svakoj.

"Ceo život sam se pitala šta mi se dogodilo"

Godine 1992, kanadska vlada je isplatila 100.000 dolara svakoj od 77 žrtava, ali bez priznanja odgovornosti. Lana Ponting nije bila među njima jer, kaže, u to vreme nije ni znala da je žrtva.

Decenijama je Ponting osećala da nešto nije u redu sa njom, ali je tek nedavno saznala detalje o svom učešću u eksperimentima. 

Imala je malo sećanja na to šta se dogodilo u Institutu Alan ili na godine koje su usledile.

 Na kraju se udala i preselila u Manitobu, gde je imala dvoje dece, sa kojima je ostala bliska, i sada je baka četvoro unučadi.

Ali kaže da joj je vreme provedeno u Alanu ostavilo doživotne posledice.

- Osećala sam to celog života, pitajući se zašto tako razmišljam ili šta mi se dogodilo - rekla je. Tokom svog života, kaže, morala je da uzima koktel lekova kako bi se nosila sa problemima mentalnog zdravlja, što pripisuje vremenu provedenom u institutu, kao i noćnim morama koje je i dalje proganjaju.

"Ponekad se probudim vrišteći"

- Ponekad se probudim vrišteći usred noći zbog onoga što se dogodilo - rekla je.

Kraljevska bolnica Viktorija i Univerzitet Mekgil odbili su da komentarišu slučaj zbog tužbe.

Vlada je ukazala na prethodnu nagodbu iz 1992. godine, rekavši da je sklopljena iz "humanitarnih" razloga i da nisu prihvatili pravnu odgovornost.

Za Lanu Ponting, tužba je šansa da konačno dobije odgovore i mir.

- Ponekad sedim u svojoj dnevnoj sobi i misli mi lutaju i mogu da razmišljam o stvarima koje su mi se dogodile. Svaki put kada vidim sliku dr Kamerona, to me toliko naljuti - dodala je.

"Moramo se pobrinuti da patnja ne bude uzaludna"

Iako je rad dr Kamerona postao sinonim za eksperimente MK-Ultra, Torbej kaže da njeno istraživanje pokazuje da on u to vreme nije bio svestan da ga finansira CIA. Njegova saradnja sa američkom obaveštajnom agencijom završila se 1964. godine, a on je ubrzo nakon toga preminuo od srčanog udara 1967. godine.

Ali bez obzira na to da li je znao odakle novac dolazi, Torbej insistira da je morao znati da su eksperimenti koje je sprovodio neetički. On se nada da će se tužba nastaviti i da će žrtve dobiti pravdu.

- Nije stvar u tome da se pacijentima vrati ono što su izgubili, jer to nije moguće, već u tome da se osigura da njihova patnja nije bila uzaludna, da iz ovoga nešto naučimo - zaključuje on.

Alo.rs/BBC, Index