Napadi su najčešće podrazumevali pesnice, udarce nogom, pljuvanje, ugrize, udarce glavom i naguravanje. U svakoj osmoj situaciji korišćeni su predmeti poput flaša, kamenja ili drugog improvizovanog oružja, što dodatno povećava rizik po policajce na već napetim i prometnim lokacijama.

Statistika pokazuje da prosečan počinilac ima 33 godine, da su u skoro 80 odsto slučajeva počinioci muškarci i da više od polovine nema nemačko državljanstvo. Zvanični podaci, međutim, beleže samo državljanstvo, a ne i „migracionu pozadinu“, pa ostaje nejasno da li je reč o novije pristiglim migrantima ili generacijama koje su odrasle u nemačkom društvu. U širim bezbednosnim statistikama primećuje se i rast nasilnih dela među maloletnicima, ali oni ne čine većinu napadača.

Kriminalistička statistika beleži porast krivičnih dela usmerenih protiv pripadnika policije, dok pokrajine upozoravaju da su napadi, pretnje i uvrede dostigli nivo koji utiče na svakodnevni rad službi i interes za ovaj poziv. Sindikati govore o „razvezanosti nasilja“ i traže bolju opremu i brže sudske postupke, dok Ministarstvo unutrašnjih poslova najavljuje dodatne programe obuke i zaštite.

Pogled redakcije portala Srpski Ugao

Brojke o napadima na policiju pokazuju ono što politički govor često prikriva toleriše se spoj slabe integracione politike, potcenjivanja uloge policije i relativizacije nasilja, sve dok statistika ne postane glasna da bi se ignorisala. Iako podaci pokazuju da većinu napada počine odrasli muškarci i da je više od polovine napadača bez nemačkog državljanstva, država ne nudi jasnu sliku da li je reč o novim migrantima ili generacijama koje su stasavale u postojećem sistemu. Umesto rasprave zašto se uniforma više ne poštuje kao nekada, javnost dobija suprotstavljene parole. U takvoj klimi nasilje postaje deo svakodnevice, a poverenje u institucije i osećaj bezbednosti građana nestaje.

(