Jednog od najpoznatijih i najplodonosnijih kompozitora i producenata savremene muzičke scene, 

, život nije ni malo mazio. Mukotrpnim i požrtvovanim radom uspeo je da nadoknadi sve što je u detinjstvu izgubio.

Iz lukszuznog stana od 400 kvadrata u Osijeku morao je da se preseli u Beograd i spava kod rođake, ali danas uživa u trospratnoj kući u kojoj se nalazi i njegov muzički studio.

Mili potiče iz akademske porodice na koju je veoma ponosan, posebno na roditelje kojima je njegovo i obrazovanje njegovog brata Ivana bilo najbitnije. Ipak kompozitor navodi da iako je danas maher u svom poslu dok je bio đak muzičke škole ništa nije upućivalo na to.

– Ivan i ja smo tako odgajani da smo imali razne aktivnosti, sport, muziku i školu, i ako u tim stvarima dajemo rezultate, bili smo slobodni da radimo šta hoćemo. Roditelji su nas podržavali, pogotovo u muzici. Ivan je bio sjajan pijanista, a ja najlošiji đak u istoriji muzičke škole koja ima tradiciju 200 godina. Nikad ništa nisam vežbao, svirao sam sa 12 dok su svi ostali u grupi imali 9 godina. Bio sam katastrofa, ali sam vrlo rano počeo da pravim pesme. Već sa 9 godina sam dobio prvu nagradu Hrvatske za dečiju poeziju. Stalno me je privlačilo da svoje misli i unutrašnji svet beležim na papiru – ispričao je Mili jednom prilikom.

"Došao sam u Beograd bez ičega, u majici i farmerkama"

Iako je njegovo detinjstvo bilo bezbrižno, rat u Hrvatskoj je prekinuo dinamiku lepih trenutaka, pa je sa porodicom bio prinuđen da dođe u srpsku prestonicu.

– Došao sam u Beograd bez ičega, u majici i farmerkama, ali i tada sam razmišljao da će se i to završiti i da ću prekinuti tok takvog života, da spavam kod sestre Ninice iza neke peći. Čudan i težak period, ali ja to tako nisam doživljavao - istakao je Milić.

Bolest Aleksandra Milija bila je samo početak teške životne borbe koju je započeo kao izbeglica tokom ratnih devedesetih, a iz koje je izašao kao jedan od najuspešnijih muzičkih stvaralaca na našoj sceni.

-

, imao je 450 kvadrata i svoj park, a onda smo došli u Beograd u 15 kvadrata. To je bila vešernica na vrhu zgrade, gde je jedan deo improvizovan sa lavaboom i tušem, kao spoljni toalet. Nas četvoro smo tu živeli, ali se sećam da smo bili srećni. Vladala je ljubav između nas i ni jednog trenutka nismo očajavali, iako smo živeli u bedi. Plate mami i tati su bile po 2-3 marke, a hleb je bio 500 hiljada. Sve dok nismo saznali za tu moju bolest, bili smo zaista rasterećeni – kaže Aleksandar Milić Mili i nastavlja.

- Godinu dana sam se lečio i bio na hemioterapiji. Tada je ta terapija bila strašno teška i agresivna, ali sam uspeo da pobedim bolest. Čak sam uspeo da završim i treću godinu na fakultetu. Išao sam sa sve braunilama u rukama na ispite - ispričao je kompozitor.

BONUS VIDEO: