Čuveni srpski tekstopisac i novinarka, Ljiljana Jorgovanović, preminula je juče nakon teške bolesti u 66. godini života. 

Bila je jedan od najuspešnijih domaćih tekstopisaca i godinama je sarađivala sa velikom Marinom Tucaković.

Jednom prilikom prisetila se zajedničkog života i saradnje sa ženom koja je ostavila neizbrisiv trag u domaćoj muzici.

Novinarstvom ste počeli da se bavite u Studentu početkom osamdesetih. Kako pamtite te dane?

- Kao vreme kad sam bila najgluplja i najsrećnija, puna snage da se borim za svoje zablude. U to studentsko glasilo uglavnom su dolazili oni koji nisu imali dobre veze da pišu za "ozbiljne" novine, deca provincije željna da osvoje Beograd i svet. Ništa nisam želela da osvojim, pa ništa nisam ni osvojila. Borili smo se za pravdu i jednakost, branili sirotinju od bogataša socijalističkog kalibra, levičari s bradama do pupka i devojke koje se nisu šminkale ni doterivale. Iako su motrili na nas, znala sam da smo nebitni, kao da smo obdanište u kome nas gledaju vaspitačice. Zato nikad nisam volela omladinsku štampu, a ni studente kao privilegovani sloj društva. Broz je tek umro, krenule su grozne nestašice praška, kafe, higijenskih uložaka i restrikcije struje, a studenti su u mraku protestovali lupajući u šerpe. Dobili su struju, ali samo za sebe. Pamtim da sam radila s neviđenim likovima, svi su za film: Momčilo Petrović, Branko Maširević, Stevo Batić, Dejan Đurović, božanstvena Tanja Nikolovski - govorila je

U Njuzviku ste pisali o tome da vam se Dobrica Ćosić udvarao dok ste radili intervju, iako je bio 30 godina stariji od vas. Jeste li mu uzvratili simpatije?

- Uzvratila sam mu, ali mi se nije udvarao, niti sam to napisala. Udvarače i ljubavnike opisala sam u stihovima za pevače. Ćosić se postavio kao neka vrsta mog mentora, malo starijeg brata. Bio je poznat po tome. Družili smo se i pomagao mi je da dođem do važnih ljudi. Osetila sam šta znači imati leđa, makar na nekoliko meseci. Nikada s ljudima iz vlasti nisam ni kafu popila privatno. To je loša karma - objasnila je Jorgovanovićeva. 

Za Njuzvik ste intervjuisali Šemsu Suljaković, to je bio jedan od najčitanijih intervjua na portalima te godine. Kakav utisak na vas je ostavila Šemsa, osim onoga što ste opisali u tekstu?

- U Njuzvik sam došla 2015, posle 14 godina pauze od novinarstva. Vratila sam se da ispunim snove i pišem za franšizu najboljeg američkog nedeljnika koji sam obožavala kao devojka. Šemsa mi je došla kao nagrada nakon strašnih napora da svake nedelje na deset novinskih strana držim pažnju čitalaca. Odmah sam osetila ženu iz naroda, kakva sam i ja. Snimala sam je telefonom, nikad se dotad nismo čule ni videle. Toplo biće, naše, svoja na svome, ništa ne krije, ne glumi, još je u njoj vatre i sevdaha, a pričala je kao sa sestrom rođenom. Šemsa je po meni prava gospođa. Kasnije mi je slala čestitke za Božić - ispričala je novinarka. 

"Ušla sam na velika vrata kao saradnica Marine Tucaković" 

Krajem devedesetih počinjete da pišete tekstove za pesme mnogim velikim imenima na estradi. Kako ulazite u taj posao i otkada pišete pesme?

- Ušla sam slučajno i na velika vrata, kao saradnica Marine Tucaković. Moj bivši muž odrastao je s Marinom u istoj zgradi i družili su se u detinjstvu. Stalno je govorio da ga podsećam na nju. Poznavale smo se površno, birajući kod nje odeću od šanera. Prodala sam joj i svoje svadbene cipele. I kada više nismo mogli da živimo od novinarstva i džeza, poslala sam joj 1997. po mužu tri teksta. Marina i Brega tada su radili na Čolićevom albumu "Kad bi moja bila". Odmah su uzeli delove koji su im se svideli i potpisali me na dve pesme. Otišla sam da se vidim s njom. Leškarila je u spavaćici i dok je ona čitala još dva teksta koje sam donela, ja sam probala njene žute cipele poznate marke "Karl lLgerfeld". Rekla mi je: "Sve je dobro. Lepo ćemo sarađivati". Popile smo po rakiju i već iste večeri poslala mi je kasetu s nekim pesmama - prisetila se Jorgovanovićeva. 

- Kad sam počela da radim s Marinom, odmah sam sujetu bacila u đubre i više je odatle nisam izvadila. Divila sam joj se i slušala je u svemu. Počeo je naš prećutni dogovor da radimo kako ona kaže i potpisuje me gde želi. Isprva smo pisale kod nje svake večeri, i do četiri ujutru. Jednom smo uradile četiri albuma za mesec dana. Mislila sam da je to normalno - a nije. Započinjala bi,a  ja nastavljala, pa ona prepravljala. Ili bi ona napisala refren, a ja strofe. S vremenom su se uloge menjale, mešale, razmenjivale smo ideje telefonom, tokom ručkova, u šopingu... Simpatično je kako smo, recimo, pisale tekst "Gore od ljubavi". "Šta, jebem mu, može da bude gore od ljubavi?" pitale smo se. I uvek bismo našle rešenje. I nisam ja pisala za pevače. Pisala sam za nju, njoj da se svidi. To je to, trajalo je skoro 25 godina - govorila je Ljiljana. 

Posle Marine sarađivala je i sa njenim sinom 

- Laća je nasledio Marinin i Futin talenat. Vrteo se oko nas kao mali, sve upijao. Od majke se razlikovao po modernijem rečniku i slengu, bio je dete svog vremena. Mrzeo je rimovanje, voleo jednostavnost i samo jedan, ključan stih. Sećao se kako smo Marina i ja dušu ispuštale za svaki red, sve je moralo da bude "skupo", bez opštih mesta, originalno, drugačije. Laća je bio opušteniji i nije hteo toliko da se muči. S njim sam sarađivala pred kraj Marininog života i nakon njene smrti. Mnogo je patio za njom. Imali smo velike planove, što na rečima, što na delu. Nedostaje mi, mnogo. Često ujutro pustim njegove glasovne poruke, samo da mu čujem glas - otkrila je

- Onaj ko me ne pritiska i ne nervira. Džabe sve pare ovog sveta ako ti je nož pod grlom, ode zdravlje. Milica Pavlović mi prija jer do detalja zna šta hoće. Većina pevača su uljudan, dobar svet. Traže ljudi tekst s kojim će da zarade, razumem ih. Krvav je to posao. Najslađe sam pisala a Marinom i Bregovićem. Lagano, veselo, strasno, pakovali smo album dve godine. Čim krenemo da šlajfujemo, Goran prekine. Tako se radi, pogotovo kad pišeš na muziku. Keba je najinteresantniji lik, neviđeno muzikalan - govorila je svojervremeno za

BONUS VIDEO: