Stoga, advokat Dragana Vidaković objašnjava da su svi neradni dani definisani

o državnim i drugim praznicima.

- U slobodnom govoru nazivamo ih i jednostavno „praznik“. Zaposlenima koji na neradni dan ne rade, odnosno na praznik koji se praznuje neradno, za taj dan isplaćuje se naknada zarade u visini dvanaestomesečnog proseka. Zaposlenima koji na neradni dan, ipak, rade, isplaćuje se uvećana zarada u iznosu od 110 odsto osnovne zarade - kaže Vidaković.

Ukoliko bismo terminološki koristili zakonski naziv „slobodnog dana“, nikada ne bi dolazilo do zabune oko toga šta je neradni, a šta slobodan dan.

- Slobodan dan je, zapravo, nešto što se u zakonu zove nedeljni odmor. Naime, u toku nedelje svakom zaposlenom mora da se obezbedi 24+12 časova neprekidnog odmora. Po pravilu, nedeljni odmor se koristi nedeljom. Takođe, kako radna nedelja traje pet dana, po osam sati rada,

po pravilu pada za vikend. Međutim, poslodavac može i drugačije da organizuje radnu nedelju. Na primer, tako da se za sve ili pojedine zaposlene, prema rasporedu, nedeljni odmor koristi u sredu i četvrtak - navodi Dragana Vidaković.

Postoji jasan odgovor od ministarstva nadležnog za poslove rada, kao i Vrhovnog kasacionog suda, na pitanje šta se dešava u slučaju da neradni dan pada na slobodan dan.

Dakle, pravilo je sledeće: ukoliko neradni dan pada na dan na koji

inače ne bi radio, odnosno spada u nedeljni odmor, tom zaposlenom ne plaća se naknada zarade za taj dan.

- Zakon o državnim i drugim praznicima pravi jedan jedini izuzetak u kojem „pomera“ neradni dan, a to je samo u slučaju da datum koji se praznuje neradno padne u nedelju, i ne radi se prvog narednog radnog dana. Dakle, ukoliko praznik pada na neradni dan, ne radi se u ponedeljak - zaključuje advokat Dragana Vidaković.

 

Isto tako,

neretko praznične neradne dane nastoje da spoje sa godišnjim odmorom. Međutim, ako postoji potreba za angažovanjem, poslodavac može radniku da odloži korišćenje odmora.

- Opšte pravilo je da poslodavac definiše raspored korišćenja godišnjeg odmora uz konsultaciju sa zaposlenim, a imajući u vidu potrebe posla. Samim tim, logično je i pravilo da ako to zahtevaju potrebe posla, poslodavac može samoinicijativno da izmeni vreme određeno za korišćenje godišnjeg odmora. U ovom slučaju, poslodavac mora da ispoštuje rok u kojem mu je omogućeno da ovu izmenu izvrši – najkasnije pet radnih dana pre početka godišnjeg odmora. Kada odmor počne, nema više promena - pojašnjava advokat Marija Čabarkapa.

Takođe, sve koje zanima šta se dešava u slučaju da je zaposleni već platio smeštaj za zimovanje, a poslodavac želi da promeni korišćenje odmora, odgovor je sledeći:

- Ovo pitanje se reguliše u dogovoru sa poslodavcem. Ono što bi bila dobra praksa je da zaposleni može da refundira samo i isključivo nužne troškove, i to samo onaj deo troškova koji se odnosi lično na zaposlenog. Dakle, ako se radi o porodičnom letovanju, onda zaposleni ne može da refundira celokupan trošak porodičnog letovanja, već samo deo koji je pripadajući za njega samog - završava Marija Čabarkapa, a prenosi biznis.rs.