Razgovori Užičana jutros obično počinju sa „zar je moralo tako“, nastavljaju se „sam đavo je tu decu naterao da u zoru sednu u kola“ i „znam mu roditelje“, završavaju se sa „tuga božija“ i „daleko bilo“.

Grad na Đetinji žali

Povodom nesreće koja je odnela četiri života u Užicu je danas dan žalosti. Prethodni put Užice je spuštalo zastave na pola koplja pre 13 godina kada je u tragediji u fabrici namenske industrije „Prvi partizan“ poginulo sedmoro radnika. Saobraćajna nesreća čije posledice imaju razmere ove jučerašnje poslednji put se dogobila 1995. kada je kod Čajetine život izgubilo petoro mladih Užičana.

Utučenost i neverica jutros se videla na licima svakog građanina, pa i mnogih koji nisu poznavali nesrećne mladiće i njihove porodice. Dosta Užičana zastajalo je pored tabli na kojima se umrlice tražeći da vide fotografije stradalih. Do jutros umrlice nisu bile izlepljenje. Svejedno, puno ljudi je pred praznim panoima pustilo suze.

Četvorica momaka u nedelju ujutro nešto oko pet sati, posle noćnog provoda, sela su u džip slovenačkih registarskih oznaka kojim je upravljao Vladimir Milošević i najverovatnije krenula prema Zlatiboru. Milošević je bio profesionalni vozač i radio u Sloveniji odakle je došao dan pre nesreće.