Ova hrabra devojka odlučila je da sve iznese u javnost jer se boji za svoj život, život majke M. M. (38) i petogodišnjeg brata.

-Moj otac se zove Perica, ima 49 godina i najveća mi je želja da ga nikada više ne vidim u životu. Uhapšen je u maju prošle godine i nepravnosnažno osuđen na samo pet godina zatvora. Sada se čeka hoće li presuda postati pravnosnažna, a ja jednostavno znam... Čim izađe na slobodu, osvetiće nam se. Koliko znam, on je sada na psihijatrijskom odeljenju zatvora u Beogradu, od kada je uhapšen nalazi se u pritvoru - kaže Kristina drhtavim glasom.

Ono što su ova devojka i njena porodica godinama preživljavali ravno je psiho-trileru.

-Odakle da počnem? Od batina, psovanja, pesničenja, lomljenja nameštaja, ili kada me je terao da kao dete pušim marihuanu, ili kada je predamnom ušmrkavao spid? Ali, najpre da kažem da je taj moj otac bio monstrum u proseku jednom u četiri, pet dana, evo i zbog čega... On je, kada nas je zlostavljao, bio „urađen“, koristio je razne lekove, pomešane sa psihoaktivnim supstancama, drogom, alkoholom, i takav je dolazio kući. Mi nismo znali kada će se on vratiti u takvom stanju. Neprekidan strah, svakog sekunda, i kada bismo jeli, gledali TV, spremali se za spavanje... Taj strah mi je i danas uvučen u kostima... - priča nam ova devojka.

Kada bi došao tako „urađen“, kako kaže Kristina, od vrata bi počeo da lomi stvari. Letele su čaše, tanjiri, stolice... sve što mu je dolazilo pod ruku. Uz lomljavu bi vikao i psovao. Kada bi supruga pokušala da ga umiri lepim rečima i tihim glasom, on bi je tukao dok se ne umori.

-Majka je najviše stradala. Nas bi sklonila, isprečila se između njega i nas, a on ju je krvnički udarao sve dok ne padne na pod. Onda bi je šutnuo, preskočio i nastavio da psuje. Jednom je moj bratić, tada je imao četiri godine, video kako otac zamahuje da udari majku i dotrčao onako mali, pa je stao između njih. Otac ga je tako snažno udario pesnicom u glavu da se bratić stropoštao i ostao da leži. Glavica mu je bila modra danima. Naravno, otac ga nije ni pogledao, već je nastavio da udara majku. Jednom mu ni batine nisu bile dovoljne, već je majci odgrizao deo uveta - ispričala je ova devojka, a onda se prisetila, kako kaže, „najgore slike koja će je pratiti dok je živa“.

-Tada je u kući bila tišina, iako sam znala da je i otac tu. Krenula sam u jednu sobu nešto da uzmem, otvorila vrata... - priča Kristina i u tom trenutku joj kreću suze.

- Ugladala sam bratića, mislim da je imao tada oko dve godine. Sedeo je na krevetu i posmatrao zločin koga nije bio svestan. Moj otac je silovao majku tik pored brata koji je sedeo na krevetu i gledao ih. Majka je grcala, jecala, celo lice joj je bilo u suzama. Jecala je tiho, kao mače koje umire od gladi, tiho, da ne uznemiri bratića, da ja ne čujem. Nakon što sam to videla ne sećam se ničeg, otišla sam u svoju sobu i ležala satima. Mislim da nisam plakala, ne znam...

Kristina kaže da je otac tačno znao gde da ih tuče da se ne vide modrice. Udarao je po glavi na mestu gde se nalazi kosa, i po telu izbegavajući udaranje u ruke. Majku je tukao po celom telu jer ona nije ni izlazila iz kuće, nije joj dopuštao.

-Evo, ispričaću kako je tekao moj 12. rođendan koji će mi zauvek ostati u sećanju... Imali smo goste, one koje je otac pozvao. Kada su oni otišli, otac je odmah krenuo da vređa najgorim imenima moju majku. Videla sam da će da je udari i stala sam ispred majke u nadi da će bar na taj dan da izbegnemo batine. Ali, otac me je uhvatio za kosu i bukvalno metar me podigao od zemlje. Majka je vrištala, on se drao, pustio me i tako silno udarao pesnicama majku po licu da je ona skoro tri nedelje bila crna od modrica - priča Kristina.

Perica Mitić je po profesiji električar i radio je povremeno po kućama. Kristina kaže da su uglavnom imali hranu jer su prizemlje kuće iznajmivali za jednu prodavnicu i umesto kirije do određenog iznosa uzimali su namirnice. Ali, pošto je otac često uzimao skupa alkoholna pića, dešavalo se da potroši ovu vrstu zakupa, pa bi njih troje danima jeli samo hleb i mleko.

Njena majka, kako kaže, živela je kao u logoru. Otac je majci uzeo mobilni telefon, nije smela ni sa kim da ima kontakt. A kada bi retko, možda jednom u mesec dana, dozvolio majci da izađe iz kuće, on bi je pratio, nekad javno, nekad skrivajući se. Niko nije znao kroz šta oni prolaze. Majka nije mogla nigde da pobegne, nije imala gde. A baka, očeva majka, živela je u selu i nije ni znala šta joj sin radi. Kada je nakon hapšenja saznala, stala je na stranu snaje i dece i danas ih obilazi i pomaže.

Kristina je, kako kaže, imala sreću da upozna divnog mladića koji je razume, hrabri, kod koga sada živi, a sa majkom tog dečka ima predivan odnos. Po prvi put je, kaže, osetila šta je porodična ljubav, kako u stvari izgleda jedna zajednica puna ljubavi, kako izgleda život bez straha.

Kristinin otac uhapšen je pre oko godinu dana. Ona je tada živela sa dečkom i nije bila kući.

- Otac je izašao tog dana iz kuće i zaključao mamu i brata na spratu. Tri dana su oni živeli zaključani. Majka nije mogla da pobegne, to je visoko, a bojala se da kroz prozor doziva pomoć jer je imala panični strah da će otac svakog trena da se vrati. Trećeg dana ga je čula kako otključava i zaključava ulazna vrata, kako se tetura i pada po prizemlju hodnika, i kako odlazi u jednu od soba. Majka je skupila hrabrost i kada se uverila da otac spava, ona mu je iz džepa farmerica uzela ključ, zgrabila brata, istrčala iz kuće i počela da trči ulicom vičući prolaznicima da pozovu policiju. Otac se nekako probudio, i krenuo je da trči za njom. Srećom, policija je ubrzo stigla - priča Kristina.