Na kući crni barjak, još kako kaže nesrećna starica nije ožalila drugog sina koji je preminuo od raka, ova tragedija joj je na srcu otvorila živu ranu.

- Lidija, Likica moja, bila mi je mezimica. Kako je neko na nju mogao da digne ruku. Za nju me najviše srce boli. Ko je mogao to lice, tu mladost da spali - pita se dok jeca od bola nesrećna baka dok gleda u zajedničku sliku najmilijih.

- Jedan sin mi je umro od raka, nekako tuga prolazi. Ovo ne znam kako ću preživeti. Ne mogu da shavtim da nam se ovako nešto dogodilo. Teško mi je i da pričam o tome - rekla je jadna žena slomljena od tuge.

U prostoriji koju je odvojila na šporetu stoje umrlica, velika porodična slika Đokića, kesa sa svećama. Na stolu do njega tri šoljice kafe čaše soka i ćašica rakije.

Objašnjava Stojanka da je to namenejno za duše njenog sina, snaje i unuke.