SLAVIŠA ČUROVIĆ NAS PLEMENITIM DUHOM VODI KROZ PLEMENITU VEŠTINU Fale nam heroji!

Slaviša Čurović (44) nas u ulozi Orlanda svakog radnog dana uveseljava u seriji „Igra sudbine“, a sudbina je htela da napusti „daske koje život znače“ i obre se kraj „konopaca koji život znače“.

Na neki način poslednju deceniju i više on je naš svetionik u bokserski svet. Glumački gen učinio je da nam na njemu svojstven način približi plemenitu veštinu putem malih ekrana „Arena fight“ televizije.

Jezdi beogradskom „Štark arenom“, stiže i postiže, komanduje malom ali odabranom družinom, koja Srbiji i regionu dočarava sve lepote Svetskog prvenstva u boksu, drugog u istoriji naše prestonice (2. SP u boksu održano je 1978. u hali „Pionir“).

Ko o čemu, Vi o boksu.

- Šta ću, to mi je način života.

Odakle ljubav?

- Otac je dobro boksovao, bio je svearmijski prvak 1972. On je bio Srednja vojna škola u Zadru i tada je pobjedio, a onda nas je zarazio boksom. Rođen sam 1977, za njega su idoli bili, kao i za mene, svi naši stručni konsultanti na „Areni“, koji rade ovo SP. Vujković, na to ime je ustajao, Puzović, Kačar, Perunović, Mujo Bajrović nešto kasnije. To su ljudi koji će nama pomoći ovde na SP. Ta ljubav je ostala od 1979, 1980, kada se sjećam prvih mečeva koje sam gledao, Parlova sa ocem, posle prepuna hala Morača, Budućnost. Onda sam počeo da treniram boks, sa 16 majka mi zabranila i to je to. Uglavnom, čitav život sam uz boks.

Sudbina je još jednom umešala prste, bacila ga pred mikrofon...

- Kad sam završio akademiju šetao sam kraj televizije i Milorad Đurković mi kaže: „Aj ti malo da probaš ovaj boks da komentarišeš, ti si se time bavio, a nama fali.“ Počeo sam u „Televiziji Crne Gore“, tu sam radio nekolike godine, posle na jednoj privatnoj televiziji, a već sedam godina sam na „Areni sport“. Poslednjih godinu urednikujem na „Areni fight“. Dao sam otkaz u pozorištu prije dvije godine, posvetio se za stalno samo boksu, a što se tiče glume, serijama i filmovima.

I gluma je ljubav?

- Ali ne kao boks!

Koliko je bilo teško doneti odluku da se napusti pozorište?

- Vrlo lako! U pozorištu sam mnogo igrao, izgarao 20 godina, odigrao četrdesetak velikih uloga. Za mene je bilo vrlo lako, poslednjih godina sam odlučio da radim stvari koje volim. Prosto, ako bih razmišljao između probe ili igranja predstave i komentarisanja boks meča, uvjek bih rađe komentarisao boks, gledao ga i uživao, nego bio na probi ili igrao predstavu. Što se tiče serija i filmova, tu sam, igram dosta, radim, to je moj posao prvenstveni, ali, iskreno da Vam kažem, ne bih se bunio ni da ostanem u boksu. Bez dileme ću reći, nek se naljuti ko hoće, više volim komentarisanje i boks nego glumu. Dosta sam se krio, šta sad.

Više Vas znaju sa malih ekrana nego iz pozorišta. Moglo bi se reći da ste do tada bili u medijskom mraku, a sada ste jedna od prvih asocijacija kada se pomene boks.

- Boks je bio u mraku do poslednje četiri godine. Srbija nema medalju 26 godina. Čekamo ovo SP da nešto osvojimo. Poslednji se odličjem okitio Slaviša Popović 1995. Ako gledamo SRJ Sjekloća i Gajović 1999. i 2001. Kako je boks bio mrtav i mi smo bili mrtvi, a kako je boks živnuo i mi smo s njim. Ne možeš da živneš ako nema Svetskog prvenstva, ako nemaš dobre boksere, moraš da ispratiš. Kad je reprezentacija Srbije u fudbalu napravila rezultat, svi su zavoleli fudbal, posle košarku, odbojku, rvanje... Mi u boksu nismo imali to. Ovo SP je prilika da iskočimo, da pokažemo, mada se boks vratio od one uranilovke braće Kličko, došli su Džošua, Fjuri, Vajlder, Ruiz i onda se to desilo, pa mi to komentarišemo i radimo.

Ništa bez ljubavi i entuzijazma...

- U boksu sam davao sve, bez ikakvog interesa, nikad od boksa nisam uzeo nijedan dinar u smislu rada za to. Međutim, otkad je u „Arenu“ došao generalni direktor Žugić, zaljubljenik u plemenitu veštinu, i druga jako važna stvar što je država počela mnogo da ulaže u boks, mnogo, sve se poklopilo, Žugić voli boks, država mnogo ulaže, onda smo osnovali „Arenu fight“, krenuo sam da zarađujem svoju platu, lijepu, a ne kao do tada da radim za honorar, koji je mizeran bio. Kako se to desilo rekao sam: „Uozbiljićemo, radićemo do kraja“. Jer, sve što sam radio, radio sam pošteno i do kraja, nikad nisam kasnio u životu za sve ove godine na snimanje, nikad nisam pitao radimo li cjelu noć, dešavalo mi se da čitavu noć komentarišem boks, radim i komentarišem ozbiljne mečeve, a da me ujutro pokupe da snimamo. Tako da je bilo nespavanje po 48 sati.

Mali skok na deo priče o popularnosti...

- Da li mi prija što me prepoznaju kao glumca? Što bi rekao Lane Gutović: „Izeš glumca koga niko ne zna“. Eto! Sada me znaju svi na ulici. Ali, nisam se zbog toga bavio ovim poslom, slučajno sam se našao u svemu. Ipak, kad sam tamo došao, rekao sam: „Ili ću biti najbolji ili neću biti tu!“ To sam odlučio na drugoj godini. Što se tiče boksa, rekao sam biću najbolji komentator ili se ovim neću baviti. Imao sam dobre učitelje, Đurkovića, Nikitovića sam slušao i poznavao lično, sa njegovom ćerkom, oskarovkom, sam radio seriju, sa njegovom gospođom sam u kontaktu. Dosta sam učio od tih starih komentatora, uvjek sam poštovao godine provedene u ringu i ono što su oni znali, mnogo se obrazovao, učio boks gledajući ga s legendama. Ne mogu ja ništa da naučim ako nisam čuo od Vujkovića, Peruna, Bajrovića.

Pomaže što ste čovek iz sporta, drugačije se ovo teško oseti?

- Nemoš ti da provoliš nešto! Meni je profesor na drugoj godini glume rekao: „Vi ne volite ovo čime se bavite.“ Odgovorio sam: „Pa i ne“. Rekao mi je da provolim i ja sam provolio. Jedno je kad provoliš, a jedno je kad voliš. Ja volim to, moja prva ljubav je sport, boks i to ne može da se zaboravi. I onda kažu prva ljubav zaborava nema. Pa, nema! Za mene boks nema zaborava. Naš savez, država, TV „Arena“, svi smo zajedno na istom zadatku, da vratimo boks tamo gde treba, da osvajamo medalje. Mi smo jaka bokserska nacija bili. Zamislite kad nema četvrt veka ničega. Sad mora da bude! Sad smo stvorili, sad može.

Može li uistinu? Turnir znači mnogo, ali ne ukoliko nema nadgradnje - medalja?

- Kad mi kaže Durunga Vasiljević, selektor naše juniorske i omladinske reprezentacije, da od 30, 40 dece koje je imao sad ima 300, 400, znači nešto se uradilo. Jedini besplatan sport koji možete da trenirate u Srbiji je boks, sve ostalo se plaća. To je savez uveo, nismo mi. Savez je podelio džakove, rukavice, centri se otvaraju novi. Ima li tu grešaka, promašaja? Naravno da ima, kao i u svemu. Ali, nešto se čini za boks. Nadgradnja su medalje, to je tačno. One mogu stići i u Parizu na Igrama. Treba da crpimo od ovih mladih, da se odatle krene, a ne da se gotovi bokseri probaju progurati. Mladi bokseri, na njima treba raditi, taj stručni deo sa Kubancima i ovima, mislim da se može uraditi. Mislim da fali Stručni savet, a njega bi trebalo da čine legende. Da dobiju naknadu za to i da se bave time kako se trenira, ko su bokseri, da se vodi računa. U košarci, fudbalu, svuda... nije košarka napravila to što je napravila da nije bilo Aleksandra Nikolića. On je molio da se Đorđević vrati, da se vrati Obradović, da Ivković dođe za selektora, pa je onda Duda, kažu, postao patrijarh srpske košarke. Zašto? Pa njegov glas se slušao! Imao je 75 godina, doveo je Đorđevića za trenera posle sebe.

Znači, treba neki veliki autoritet da stoji iznad?

- Naravno. Ali u boksu je najteže biti autoritet. Svi misle da su najbolji. Zato je i potreban Stručni savet, da to bude jedan autoritativni skup naših osvajača medalja, koji bi davali mišljenje, koje nije obavezujuće, ali na koje se mora voditi računa. To je ono što mislim da fali. Ali, verujem da će boks dati rezultate. Imamo omladinske prvake Evrope, sad ih samo polako gurati. Ovde što uradimo, uradimo sa ovih 13. Jedna, dvije medalje bi bile uspjeh. Fokusirati se na naredno Evropsko prvenstvo i Olimpijske igre. Naravno, vodeći boksere na najveće turnire, sad je korona, ali moraš ih voditi na strandžat malo, da vide Bugarsku, Rumuniju, Poljska ima jak turnir... da se tu kale. Perun nije uzeo medalju 1978. bezveze, nego je pobedio na strandžatu sa 20 godina, pa došao i tukao Gamara i ostale. Nemoš to drugačije.

Nina Radovanović je u Tokiju za pobedu ostala kratka za medalju, ali pobrala je simpatije nacije jurišajući napred. Nedostaje li nam boksera tog tipa?

- Mađari su tempaši, nismo mi Srbi tempaši. Bilo ih je, naravno, ali boks je i vještina, boks je snaga, boks je sve. Svako ima svoj stil u odnosu na konstituciju. Ako vidite čovjeka sa dugim rukama reći ćete boksuje na distanci, sa srednje dugim rukama radi na poludistanci, onaj koji je sa kratkim rukama, kao Nina, i niži od konkurenata, on mora da ide i da traži borbu. Od nje je svaka rivalka viša, 10, 15, 20 centimetara. Ona mora ući unutra. Nije mogao Frejzer da boksuje na distanci, morao je da priđe sa svojih 1,80m.

Ali, to privlači ljude?

- Fajteri uvek privlače ljude. Mene lično su privlačili tehničari. Šta je falilo Nini da napravi taj jedan dodatni, mali korak? Njen trener je trebalo da ide u Japan, Jole Тamidžić, a ne da ostane u Beogradu. Pa da budu i selektor i Јole, jer on je najbolje zna, on je stvorio. Тo su neke male stvari koje mnogo znače. Malo je Nini falilo, ali ima šansu, Igre su za dve i po godine. Naše djevojke će imati veliku šansu u Parizu, ne samo ona već i druge.

Šanse se ne pružaju tako često. Jovana Preković je svoju iskoristila, uzela zlato kad je karate jedini put bio na Igrama, u Parizu ga već nema.

- Postoji bojazan da ni boks neće biti 2024. Šansa voli spremne. Uđete, pobjedite i završite. Pitate me za uloge i glumu? Ako sam dobio šansu da igram nešto, igraću to, što bi rekli boskeri kad se bore, do otkaza. Šansu moraš da zgrabiš i pobjediš. Ali, boks je ponekad i sport nepravde. Nekad i sudija ošteti.

Za više sportskih informacija, zapratite našu