Nasmejana, simpatična, pozitivna... ona koja je osvojila sve što se osvojiti moglo (evropska i svetska titula, olimpijsko zlato), a i te kako je to zaslužila.
U novogodišnjem intervjuu za Alo! karatistkinja Jovana Preković otkriva nam najemotivnije trenutke u 2021. godini, planove za budućnost i ko joj je posebna podrška u životu.

- Kad je sportski svet u koroni stao, ja sam videla šansu i nastavila sam da treniram. I bilo je onako kako sam zamišljala, ne samo Olimpijske igre, već cela godina. Uvek sam se pitala kako je moguće da sportisti tokom sezone ne izgube nijedan meč, a onda sam shvatila i sebi želela da dokažem - ako mogu oni, mogu i ja, ceo život radim za to!

Najemotivniji trenutak je, kaže, bio izlazak na balkon Skupštine Beograda.
- Kada sam se vratila iz Tokija, bio je to šok za mene, prvo na aerodromu, a onda kada sam izašla na balkon, tu nisam mogla više da se kontrolišem. Gledala sam sportiste kako izlaze smireno, neki su već bili na balkonu, a ja sam se tresla od uzbuđenja i energije i dobila sam želju da se zatrčim i skočim u masu koliko me je sve to ponelo. Oduvek sam zamišljala taj balkon i govorila sam sebi: Samo jednom, bože, da izađem i osetim tu energiju.

Sve što je ostvarila ne bi uspela bez podrške najbližih, njenog tima i izabranika srca - dečka Aleksandra.

- Mi smo kolege sa fakulteta i iz sporta. Šest godina smo zajedno i to je bitan deo podrške koji je neophodan sportisti na visokom nivou. On mi je, pored porodice i mog tima, pomogao da iznesem sve ovo. I on je karatista i ima razumevanja, jeste teško to što smo često razdvojeni, ali ljubav je tu, a ako ima ljubavi, ima svega.

Sada je vreme za malo dužu pauzu, ali nadamo se ne i za trenutak da Jovana okači kimono o klin.

- Razmišljam na koji ću način i kako biti u karateu. Ne mislim da je ovo kraj karijere, ali treba mi vremena da vidim šta sam uradila sama sa sobom, bez ljudi sa strane.