Mnogi treneri su bili prosečni fudbaleri ili uopšte nisu igrali, reče onomad Rivaldo, osvajač SP s Brazilom 2002. Izjava proslavljenog asa nije se odnosila na selektore, a mogla bi sad da se oživi, pred Katar.

Pogled na stratege 32 učesnika predstojećeg Mundijala (20. novembar - 18. decembar) pokazuje da samo desetorica u igračkom kartonu imaju upisano učešće na Svetskom prvenstvu. Neki samo učešće, a drugi pobeđivanje, čak i blistanje na terenu tokom najvećeg sportskog takmičenja. Među njima, najuspešnijima, nalazi se naš selektor.

Dragan Stojković nije, nažalost, s Jugoslavijom dogurao dalje od prokletih penala protiv Maradonine Argentine u Italiji 1990, četvtrfinala koje je prethodno sam omogućio s dva antologijska gola Španiji. Ko pamti ondašnje plave, ne zaboravlja da je Piksi najpre „poslao Vaskeza po burek“, a zatim Zubizaretu u mrežu po loptu koju je poslao okolo živog zida.

Igrao je selektor „orlova“ i osam godina kasnije, u Francuskoj, tad u plavom dresu SRJ. I ni tad, zajedno sa sjajnom ekipom (Savićević, Mijatović, Mihajlović, Jugović, Jokanović...), nije imao sreće, ostala je na prečki Holanđana posle Peđine bombe s 11 metara. Piksi i ekipa nisu stigli do penala, ostali su u osmini finala.

Kako bilo, pored Stojkovića na Mundijalu su igrala još devetorica vođa reprezentacija koje jedva čekaju egzotični šampionat na Bliskom istoku: Aliju Sise (Senegal), Garet Sautgejt (Engleska), Greg Berhalter (SAD), Lionel Skaloni (Argentina), Didije Dešan (Francuska), Luis Enrike (Španija), Rigober Song (Kamerun), Oto Ado (Gana) i Paulo Bento, Portugalac na klupi Južne Koreje. A od Piksija su uspešniji samo Enrike (dva četvrtfinala i grupna faza) i, dabome, Dešan, jedini među njima koji je osvojio Zlatni globus. Čak ga je kao kapiten „petlova“ podigao 1998. u svojoj Francuskoj.