Danas, na Nikoljdan, krsnu slavu Mihajlovića, voljeni srpski igrač i trener biće ispraćen iz ovozemaljskog života... Drugačije, izgleda, nije moglo da bude.

Kad je već Siniša Mihajlović izgubio odsudnu bitku - dve je dobio, da se ne zaboravi - od jedinog protivnika kojeg nije uspeo da savlada, kad već nije mogao prokletoj leukemiji da zabije levicom u rašlje, kad je već morao da traži (i dobiće) mesto u nebeskom fudbalskom timu, zar je čudno što odlazi na ovaj dan? Ne, naravno. Bog naposletku, što bi rekao naš narod, sve uredi. Pa i da Miha bude sahranjen na Svetog Nikolu. Da se i treći put veže za mirlikijskog čudotvorca.

Mihajlovići, iz sela Kukulje, nadomak Srpca u Republici Srpskoj, slave Svetog Nikolu. Od tih Mihajlovića je Bogdan, Sinišin otac, koji se iz Lijevče polja s punoletstvom otisnuo trbuhom za kruhom, stigao u Borovo i zasnovao porodicu. S Viktorijom dobio Sinišu i Dražena.

Drugi Mihin susret s velikim hrišćanskim svetiteljem bio je, dabome, u Bariju. U gradu u kojem počivaju mošti opštevoljenog sveca (katolicima je, podsećanja radi, poslužio za stvaranje lika Santa Klausa, ovde poznatijeg kao Deda Mraz), na stadionu koji se zove „Sveti Nikola“.

Tamo je Siniša sa svojom Zvezdom, nezaboravne 1991. godine, ostvario istorijski uspeh - postao prvak Evrope.

- Moja slava je Sveti Nikola. Stadion se zove „Sveti Nikola“. Bari ima crveno-bele boje. Tu ne možeš da izgubiš finale - govorio je Siniša u jednom od sećanja na finale Kupa šampiona protiv Marselja, dobijenog na penale, od kojih je jedan pogođeni bio njegov.

I danas, evo, na Nikoljdan, krsnu slavu Mihajlovića, ode Siniša, ode kod svog Bogdana. Kako to bog sve uredi...