Miroslav Ćiro Blažević (87), koji je preminuo posle duge i teške bolesti, trebalo je da 9. ili 10. februara proslavi 88. rođendan. U dokumentima je pisalo da je na svet došao 10. februara, ali je na Balkanu popularni „trener svih trenera“ nekoliko puta objasnio da se njegov otac Mato malo više zadržao u kafani pa ga je kod matičara upisao dan kasnije.

U jednom od poslednjih obraćanja javnosti, kad je već uveliko osećao da mu se bliži kraj, rekao je:

- Noge me ne drže od silne vode, idem na infuziju. Situacija je vrlo teška. Rak mi je otišao na sve kosti i na najopasnije mesto - jetru. Uništava sve. Moja molba je da ne žalite za mnom, meni su dani odbrojani, na nebu đavoli vode protiv anđela 3:1, a ja dolazim i sredićemo đavole. Je*aćemo im mater!

Ćiro je bio, pre svega, zanimljiva i harizmatična ličnost. U anale ulaze njegove izjave koje su često i rado citirane. Poznata je njegova loša procena kvaliteta Roberta Prosinečkog („Poješću trenersku diplomu ako ikad od Prosinečkog bude igrač“), koji se zbog toga obreo u Zvezdi i napravio svetsku karijeru.

Ćutao je 34 godine i pred kraj života je rešio da progovori o tome.

- Novinari su pisali da sam budala, kako nisam video takav talenat. Naravno da sam ga video. Vreme je da se sazna istina. Ante Pavlović je poništio ugovor s njim uz obrazloženje da nije potpisan u prostorijama Saveza. „Kako ćete na ulici potpisati“, rekao je. Iskreno, nisam znao za to. I tako je Prosinečkog odveo u Zvezdu.

Rođen je u Travniku, u osnovi je bio pacifista, imao je puno prijatelja u našoj zemlji i zbog toga je njegova smrt rastužila mnoge u Srbiji. U izjavama je bio odmeren i pokušavao je da pomiri zaraćene strane. Tako će ostati upečatljiva scena s „Marakane“ iz leta 1999, kad ga je oduševio gest srpskih fudbalera. Bio je to prvi meč naše reprezentacije protiv Hrvatske posle rata devedesetih. Igrala se bitna utakmica za plasman na EP 2000. kad je na stadionu nestala struja i nastala panika. Tad su srpski fudbaleri stali u zaštitu kolega.

- Tu uspomenu nikad neću zaboraviti. I sad bih se rasplakao zbog toga. E, to je fudbal, to je nogomet, to je prijateljstvo i džentlmenstvo. Tako se sportisti ponašaju, a ne budalaši - rekao je Ćiro svojevremeno.

Bio je poznat po belom šalu koji je nosio u Prištini i kad je Dinamo vodio do titule šampiona Jugoslavije 1982. S novinarima je, uglavnom, imao prisan odnos i gotovo nikog nije odbijao do poslednjeg dana. O sedmoj sili je imao specifično mišljenje:

- Nema ništa bolje od novinarskog posla. Imaš vlast, piješ ljudima krv na slamku i još te plaćaju za to.

Život su mu obeležile brojne anegdote. Jedna se odnosi na Dijega Maradonu. Uz zajedničku fotografiju na Fejsbuku jednom prilikom je napisao:

- Sećam se humanitarne utakmice u Novom Vinodolskom kad sam ga trenirao. Prišao mi je i pitao šta da igra, gde da stane na terenu, a ja sam mu rekao: „Marš tamo, je*em ti mater malu zelenu, mene si našao da za*ebavaš. Igraj ono što misliš da treba.“ Dao je 14 ili 15 golova, možda i 17.

Pamti se i anegdota s Mundijala u Francuskoj 1998, kad je Hrvatsku doveo do bronze. U želji da izvuče senzaciju pred meč s Argentinom, novinar je upitao Ćiru da li bi menjao Šukera za Batistutu, na šta mu je ovaj odgovorio:

- Ni Zvone Boban, ni ja ne bismo dali Šukera za deset Batistuta! Je*o te Batistuta!