Zlativoje, sve ti se pozlatilo!

Izrečen letos, i redovno ponavljan kako je sezona odmicala, ovaj komentar Zvezdinih simpatizera nije nestao ni šest meseci kasnije. Nisu ga prekrili ruzmarin, sn(j)egovi i šaš. Sneg pogotovo, i nema ga u Beogradu o Novoj godini. Ali tu su, o prazniku na portalu Alo!, i junak komentara, sada već čuveni deda Zlativoje, i njegov unuk Aleksandar Dragović. Najveće pojačanje na „Marakani“, tvrde navijači, u poslednjih desetak godina.

- I prijatelji i rodbina mi se zahvaljuju. I ja sam srećan, više neko iko. Aleksandrovi roditelji su se razveli kad je on bio dete. Otišli su svako na svoju stranu, za njega niko nije pitao. Postao je moja briga. Insistirao sam da nauči srpski, koji pre toga nije znao ni reč. Od majke nikad nije čuo reč srpskog. Bio je dobar i kao mali i kasnije. Do 20. godine nije znao šta je diskoteka, nije išao u kafić. Njegovi drugari su išli, on ne. Nije ni tražio. Samo ga je fudbal zanimao. Imali smo pomoćni teren na kojem smo non-stop trenirali - priča Zlativoje.

Na pitanje šta bi Aleksandar danas bio da nije fudbaler, krepki starina rodom iz Umčara opali:

- Ništa!

Unukov osmeh ga prekinu, pa nastavi:

- Radio bi nešto... Prepoznao sam, međutim, u njemu talenat da može da postane fudbaler. Pratio sam ga svuda po Evropi, na svakom turniru mlađih kategorija. Znao sam da platim smenu da odsustvujem s posla, samo da idem s njim. U Austriji sam 55 godina, a sad mi je 78. Uskoro 79.

- To zbog kera, što ga šetaš pet puta dnevno - naglasi Aleksandar, opet uz osmeh.

Zlativoje je, napominje, ponosan na unukovih prvih šest meseci u Zvezdi, iako, dodaje, nije išao na sve utakmice.

- Nije mi dao Aleksandar, zbog korone - veli.

- Poslao sam ga tad u Austriju - potvrđuje štoper crveno-belih brigu za najveću podršku u životu, prisećajući se svojih dana pod virusom:

- Možda sam imao koronu i protiv Novog Pazara, nisam znao. A eto, postigao sam prvenac za Zvezdu na tom meču. Već sledeći sam propustio, protiv Ludogoreca. Koristilo mi je da malo predahnem, jer letos nisam imao odmora zbog Evropskog prvenstva.

Zadovoljan je i on, kaže, prvom polusezonom.

- I jesam i nisam. Nisam zato što nismo prvi, još trčimo za Partizanom. Trka neće biti laka do kraja, Partizanova igra mora da se poštuje, ali mi ćemo gledati sebe.

Deda je gledao unuka prvi put u Zvezdinom dresu na superligaškoj premijeri, protiv Vojvodine.

- Taj osećaj... Ne, ne mogu da opišem. Samo, tih 0:0 mogu da vas koštaju - poruči Zlativoje Aleksandru, a on:

- Nemoj da baksuziraš.

Najdraža utakmica mu je u Bragi, gde su, smatra, odigrali fenomenalno.
- Nažalost, nismo u Ligi šampiona, bog nam je dao ovakav put. I svi smo srećni što smo završili prvi u grupi Lige Evrope. Veliki je uspeh biti ispred Brage.

Otud i onakav izliv radosti u čuvenom „kamenolomu“. Pogotovo njegov. Pamtiće se još naskakanje na trenera...

- Ma, mister je bio ispred mene. Hteo sam još jače, ali ima 100 kila, nije lako (smeh). U sekundi se namestilo, nisam to planirao.

U Leverkuzenu dana radosti nije bilo.

- Četiri godine nisam bio standardan, nisam bio srećan što ne igram svakog vikenda. To što tamo nisam imao sad imam u Zvezdi. Dajem sve od sebe, tu je i mister da mi prenosi znanje iz Intera koje je dobijao od Murinja. Meni je bitno da kad krenem u krevet i pogledam se u ogledalo mogu sebi da kažem: Danas si dao 100 odsto. Za Zvezdu uvek dajem 100 odsto. Dao bih i za neki drugi klub, ali Zvezda je nešto posebno, navijači žive za ovaj klub. To je religija. Zato moramo da uzmemo titulu, zbog njih. Kako nas podržavaju, to je fenomenalno.

Navijači su mu se, kaže, najviše i svideli od svega što je doživeo u Zvezdi.

- Zbog njih sam, u nekom smislu, i došao. Da doživim to.

Na molbu da vrati film, kad su ga letos zvali i Trabzon i moskovski Dinamo...

- Ne razmišljam ni sekundu šta bi bilo da sam otišao tamo negde. Srećan sam gde sam sada. Nismo, doduše, još ništa osvojili, a želimo i titulu i kup.

A dedino vraćanje filma. Za priču...

- Aleksandar je rođen 6. marta u godini Zvezdine evropske titule. Bio sam u Bariju. Kad se rodio, slavili smo u kafani u kojoj su se okupljali naši ljudi. Naručim piće za sve i kažem: To je za dedinog fudbalera. Oni na to: „Na koga da bude, na oca? Ima dve leve“. Videćete, rekoh im. Obistinilo se... I eto, doživeo sam da ga vidim u Zvezdinom dresu.

I eto ga, u prvoj od tri godine letos potpisane vernosti. A dokad? Aleksandar odgovara:

- To samo bog zna. Valjda ću biti tri godine, mada, u fudbalu se nikad ne zna šta nosi sutra.

Za Zlativoja Dragovića „sutra“ njegovog unuka je preko Jadrana.

- Posle Zvezde, kad bude, Italija. Tamo se igra i sa 35-36 godina na njegovoj poziciji.