- Dok sam za vikend na Vimbldonu gledala kako Karlos Alkaraz preuzima trofej od kraljevske porodice, osećala sam se neobično usamljeno. Bila sam daleko od lože Novaka Đokovića i žestokih momaka koji podsećaju na izbacivače iz noćnog kluba, jedine grupice koja je podržavala Srbina. Čak ni za najnadahnutije poteze i udarce nije dobijao aplauz kakav je zasluživao. Nije ni čudo što je ironično držao ruku na uho i gestikulirao publici da je ne čuje. Podrška Đokoviću je, kako pesma kaže, "ljubav čije ime ne sme da se izgovori". Poslednji put kad je Vimbldon osvojio neko ko nije Đoković, Federer, Nadal ili Marej ja sam bila u osnovnoj školi. Trebalo je prošle nedelje da navijam da se ta tradicija prekine. Ali nekako nisam - napisala je Grantova.

Nastavila je u istom ritmu.

- Đoković je verovatno Milvol među teniskim velikanima: "Niko nas ne voli, nije nas briga" (omiljeni slogan i pesma navijača člana Čempionšipa, prim. aut.). Mnogi ga zaista mrze. Fanovi Federera i Nadala ga mrze što je pokvario "fedalsku" zabavu i njihovu poteru za statusom "GOAT". Postoji osećaj da, iako je Đoković prestigao obojicu u knjigama rekorda, njegove pobede se nekako manje vrednuju. Njegova funkcionalna i briljantno raznolika igra retko izazva istu odanost kao kod njegovh rivala - smatra Grantova.

Za kraj ističe da je Novak oduševio.

-  Uprkos svemu tome, ima nešto privlačno kod Đokovića: taj nagoveštaj žestokog nestašluka u njegovim očima, ta neumoljiva strast prema igri. Istina, on ne poštuje uvek ispravnu formu, kao kad razbije reket o stativu koja drži mrežu, jer je frustriran što mu izmiče pobeda u finalu. Ipak, Novak će takođe aplaudirati protivničkim udarcima koji oduzimaju dah i nikada, ali nikada, neće slaviti njegove greške. Dok je toplo grlio novog šampiona, bila sam dirnuta njegovim očiglednim divljenjem Alkarazu i šarmantnim priznanjem da je nadigran.