Mnogi od njih koji su preživeli ovaj egzodus srpskog stanovništva u nemilosrdnoj akciji proterivanja i mučenja, svoj novi dom našli su u gradovima i selima širom Srbije. 

Više od 200. 000 Srba iz Krajine moralo je da započne potpuno novi život, ali slike stradanja i užasa zauvek su urezane u njihovo pamćenje.

Dušan Kužet, jedan od prognanin, koji je svoj novi dom sagradio u Ovči kraj Beograda, sa tugom i setom se seća tih strašnih dana.

- Sa svojom porodicom živeo sam u selu Karin kraj Benkovca. Hrvatska policijska formacija zvana "Zenge" nas je svakodnevno provocirala. Govorili su nam da ako ne napustimo Krajinu da će nas baciti u one iste jame u koje su bacali Srbe 1941. godine. Živeli smo u neprekidnom strahu i nemoći, sluteći da nas čeka ono najgore. Godinama smo trpeli teror i zastrašivanje da će svi Srbi sa prostora Krajine završiti život u jamama, a najgore je bilo noću jer smo se plašili da će nas napasti.

U noći 4. avgusta 1995. godine obistinile su se sve naše crne slutnje. Počeli su da nam pale kuće i nemilosrdno maltretiraju. Tukli su nas sa naredbama da požurimo i ne čekamo ništa. Uplašeni od užasa skupili smo se u jednu kolonu i sa traktorima i kolima krenuli put Srbije noseći ono što se moglo poneti.

Putovanje je bilo dugo i teško, na licima ljudi se mogao videti strah i neizvesnost , a nismo mogli da damo nikakav otpor. Najmučnije je bilo kada smo došli pred Petrovačku cestu. Avioni su nekoliko puta preletali kolonu u kojo smo se nalazili, a najgore je bilo kada smo bombardovani. Svuda oko nas su bila zgarišta, ljudi su bili nemi od straha i užasa.

Posle svih strahota, koje sam na svu sreću preživeo, želja mi je da odem i vidim svoje nekadašnje selo, ali mislim da mi se to nikada neće ostvariti zbog političke situacije u Hrvatskoj - završava sa setom u glasu Kužet.