Ko god je upoznao Jovana Mitrovića, poznatijeg kao domara Jocu u novobeogradskoj školi „Radoje Domanović“, kaže da on pripada vrsti ljudi s kojom se danas retko susrećemo.

- Specifičan je to posao, nije mnogo plaćen, ali mora da se radi srcem, baš onako kako ga on radi - kažu zaposleni u školi. A za pedeset i kusur godina radnog veka Joca nije nikada otišao na bolovanje i nikada nije zakasnio. Jovan koji se bliži osamdesetoj, a izgleda barem 20 godina mlađe, stanuje na Petlovom brdu, na posao dođe prvi, odlazi poslednji, ali ako zatreba ostaje i da prespava u školi. Na pitanje kako to da nikada nije zakasnio a dolazi s drugog kraja grada, odgovara jednostavno: „Poranite. Krenite na vreme, pa ćete stići!“.

Iz Bajine Bašte gde je rođen 1947. godine otišao je u Han Pijesak, u BiH, na zanat, ali je želeo da napreduje, pa je pozvao rođaku iz Beograda da mu pomogne.

- Zanat mi je bukvalno spasao život. Živeo sam s majkom i sestrom, otac mi je umro dok sam bio mali, jedva smo opstajali - kaže domar Joca koji je u ovoj školi od samog otvaranja. Ispratio je mnogo generacija, a seća se svakog učenika. Kaže da su današnja deca mirnija od nekadašnje.

- Koliko sam samo polomljenih štekera zamenio… Nema toga više, ova deca ne prave takve nestašluke - zna ih on u dušu i samo se smeje kad ga jure po hodnicima, i sada kao i nekada, jer veruju da će dobiti bolju ocenu ako prođu pored njega!

- Ima i onih koji sada žive daleko, ali kad dođu iz tih Amerika, posete me, slikamo se, pa to kače po Fejsbukovima - otkriva nam domar Joca zavrćući šrafove na motkama za pranje poda koje pravi za tetkice.

Zdravlje ga služi, pritisak ima, kako kaže, „kao dečko“, a šećer nema. Kaže i da njegov posao nije stresan.

- Onaj ko voli svoj posao, za njega ništa nije stresno - filozofija je domara Joce koji žali što danas niko neće na zanat, a dobar domar mora da zna sve da radi, sve da vidi i da bude spreman da tokom dana prepešači i deset kilometara obilazeći svaki kutak u zgradi i dvorištu.

Uz domara Jocu svi koji su radili s njim ili se družili mogli su ponešto i da nauče od zanata, bilo molerskog, bravarskog, stolarskog... Škola je njegov drugi dom. Supruga mu je preminula, živi sa ćerkom i zetom, unucima, oni rade, idu u školu, pa šta bi on sam kod kuće.

- Kad uđem u dvorište, čujem graju, decu, znam da sam živ, da ne radim možda bih se i razboleo. Imam i sina, on je zastavnik u vojsci - dodaje s ponosom.