Aplauzom učenika i kolega koji su stajali duž centralog hodnika škole, ispraćajući ga s osmehom poslednjeg dana nastave. Ovaj skromni profesor kaže da osim neverovatne ljubavi prema svom poslu, odnosno nauci kojom se bavio i posvećenosti deci, kod sebe ne vidi ništa neobično, te da iznenađenje od đaka i kolega nije očekivao. A da li je ovaj danas penzionisani nastavnik istorije u aleksandrovačkoj gimnaziji poseban, da se zaključiti iz njegove emotivne ispovesti.

- Sve ovo što se dešavalo proteklih dana je za mene veoma emotivno. Hvala učenicima i kolegama koji su na ovaj način želeli sa mnom da obeleže moj odlazak u penziju. Nisam znao da će me poslednjeg dana nastave u školskim hodnicima ispratiti aplauzima. A evo i juče su me iznenadile kolege kada sam otišao da ih počastim. Kada sam ušao u zbornicu tamo me sačekalo filmsko platno i film koji su kolege snimile i prikazale o meni, hronološki od prvog dana mog rada u školi - gotovo kroz suze počeo je isposvest Dragiša penzionisani profesor istorije iz Aleksandrovca. On kaže da na početku svoje profesorske karijere nije razmišljao o tome kako kod dece da ostavi dobar utisak, jer da jeste, uveren je da mu to ne bi pošlo za rukom.

- Danas gledajući sebe u filmu, video sam svoju karijeru kako je to teklo, analizirao sam sebe kao čoveka, mnogo je toga bilo, takmičenja, druženja...generacije i generacije đaka koji su prošli kroz naše klupe. Začuđujuće je da je sve to neko snimio i zabeležio. Za to su zaslužne kolege Nataša Ralić, Miroslav Šljivić i Snežani Arsić koja je organizovala špalir učenika - priča profesor dodajući da film traje šet minuta i sadrži sve profesionalne aktivnosti sa učenicima koje je imao tokom svih ovih godina.

- Beskrajno sam voleo svoj posao i negde u startu shvatio da nije dobro postaviti se kao strog pedagog, već da je nužno da u tom procesu obrazovanja treba da budemo jedno. Pokušavao sam da im objasnim da sam ja samo neko ko će da ih ohrabri, oslobodi i pomogne da steknu znanja koja će im u životu biti od koristi. Velika ljubav prema poslu me stvorila ovakvim. Kao pedagog pokušavao sam deci da usadim misao o prolaznosti materijalnog blagostanja, jer sve to u jednom trenutku realno može da nestane. Jedino realno što možemo poneti sa sobom su isključivo znanje i pamet. Sa time što imamo možemo se snaći ma gde da nas život odnese – otkriva profesor.

- Učio sam decu da istorija nije samo niz značajnih datuma, ličnosti i događaja, sve ovo su samo formule koje će nas podsetiti na prošlost koju treba da prepoznaju u sadašnjosti. Jer ljudi kroz istoriju na isti način mrze i vole, odbacuju i prihvataju...deca treba da shvate kako funkcioniše država, društvo i pojedinac u svemu tome. Trudio sam se da ih osposobim da budu svesni ljudi, nezavisni i samostalni.

Profesor je sa svojim đacima iz obrazovne ustanove “Sveti Trifun” koja obuhvata Gimnaziju, Mašinsku i Poljoprivrednu školu, u svom radnom veku decu doveo do 130 republičkih takmičenja, a oni su u Aleksandrovac doneli više od 30 najviših odličja.

Naši đaci su dobra deca, dobri ljudi, vaspitani, mnogi su na dobrim pozicijama i sebi stvaraju budućnost kakvu žele. Moj savet im je bio da rade na sebi kao da im život zavisi od toga, smisao je u radu i promišljanju. Trudio sam se da svaki čas počnem osmehom, nekom pošalicom, čak sam dozvoljavao i oni neki fazon da ispričaju. Sa osmehom i ljubavlju je sve lakše - zaključuje profesor.