Arhitekta iz Beograda Nikola Opačić došao na ideju da ovaj mali dizajnerski biser iz doba SFRJ ponovo učini aktuelnim, ali ne na regionalnom već na svetskom nivou, pokrenuvši inicijativu da čuvena kompanija LEGO napravi svoju verziju kioska K67.

Sada je, međutim, arhitekta iz Beograda Nikola Opačić došao na ideju da ovaj mali dizajnerski biser iz doba SFRJ ponovo učini aktuelnim, ali ne na regionalnom već na svetskom nivou, pokrenuvši inicijativu da čuvena kompanija LEGO napravi svoju verziju kioska K67.

Naime, najpoznatije kocke na svetu Opačićeva su velika strast i, kako ističe, svako malo se nađu na listi osnovnih kućnih potrepština njegove porodice, te danas poseduje na stotine delova iz različitih kompleta, piše

- U toj hrpi jedne večeri tražio sam one komade od kojih mogu da sastavim sopstvenu verziju Kioska K67. To nije bilo samo puko sklapanje kockica. U njegovom nastajanju te večeri stapala su se dva za mene veoma važna osećaja - strast prema LEGO kockicama koja traje od kad znam sa sebe i duboke emocije koju osećam prema Jugoslaviji u kojoj sam rođen - navodi arhitekta.

Ističe da je kiosk K67 postao simbol bezgraničnog stvaralaštva jugoslovenske arhitekture, dizajna kao i industrijske proizvodnje, ali i svedočanstvo da najjednostavnije stvari mogu da iznedre priče za ceo život.

- Dizajnirao ga je Saša Janez Mehtig sa samo dvadeset i pet godina, verovatno nesvestan da će napraviti remek-delo i simbol zajedništva i pripadnosti. Fabrika koja je kioske proizvodila mu nije isplaćivala honorare, pa se od svoje ideje nikad nije obogatio - kaže Opačić za Gradnju i dodaje:

- Želim da verujem da mu je makar srce bilo puno kada je Muzej moderne umetnosti (MoMA) u Njujorku njegov prototip crvenog kioska uvrstio u postavku. Ono što sigurno znam je da mu se moja ideja da LEGO napravi njegov kiosk dopala. Zahvaljujući bezgraničnim prostorima interneta do njega je stigla vest o inicijativi, a veče provedeno na podu dnevne sobe i nastajanje crvene minijature dobili su trunku više smisla. O tome, naravno, tada nisam mislio.

Te večeri kada je stvarao svoju verziju K67, Opačić je zamišljao sve priče koje bi ovaj mali kiosk mogao da ispriča -bilo da se nalazi na nekom užurbanom mestu u prometnom Beogradu, Zagrebu, Ljubljani ili Sarajevu ili u zabačenom kvartu malog grada na obali Jadrana.

U oba slučaja, ističe beogradski arhitekta, to bi bile priče svakodnevice ljudi koji prolaze, kupuju novine, puše cigarete ili razgovaraju o politici pre nego što odu na posao.

- Dok držim svoje LEGO verzije kioska osećam kao da u rukama imam vremensku kapsulu koja me vraća u najranije detinjstvo, mladost i prvi poljubac. O poljupcu neću govoriti, ali hoću o sećanju na prvu samostalnu kupovinu pljeskavice. Imao sam, mislim, 11 godina i otišao sam kod čuvene „Majka Mare“ blizu Kalenića, koja je godinama važila za jedan od najboljih beogradskih fast fudova koji je koristio baš crveni kiosk K67 kao svoju kuhinju - priseća se Opačić i dodaje:

- Dok sam sa obe ruke hvatao najsavršeniju pljesku koju sam do tada jeo, toliko sam bio uzbuđen da je nisam ni platio. Nisu mi zamerili, ali sam se svakako odužio u godinama koje su usledile. Verujem da sam za pljeskavice kod Mare potrošio novca skoro kao i na LEGO.

BONUS VIDEO