A njegova priča je je jedna od najtužnijih. Teška sudbina, najteže traume, ali i velika pobeda života. Imao je samo 9 godina kada su mu ubili majku, a 3 meseca kasnije u decembru 1992. godine za samo nekoliko sati u selu Bjelovac i okolini u napadu muslimanskih snaga ubijeno je 109 Srba.

U brutalnom masakru vojnika

ubijen mu je otac i rođeni brat star 17 godina. Njega su ranjenog sa 30 gelera u telu ostavili u životu, jedan od vojnika je izvadio nož i krenuo na devetogodišnjeg dečaka sa namerom da završi posao, odluku je promenio komandant horde ubica i naredio da dečaka odvedu u logor u kome je pod svakodnevnim batinama, sa otvorenim ranama, u jednom džemperu, sa malo kukuruznog hleba i vode proveo 56 dana.

Nakon napuštanja logora i dolaska u komandu srpske vojske saopštili su mu da nema ko da ga dočeka i da niko od njegovih nije preživeo. Od tog trenutka počinje njegova borba za nastavak života, školovanja, borba za zagrljaj nekog svog.

Vučetić se za

prisetio kako je izgledalo kad su muslimanski vojniciu upali u kuću u kojoj se tada nalazio sa komšinicom Mirom, njenom sedmomesečnom bebom i starcom Dostanom.- Sakrili smo se u potkrovlju i trudili se da ostanemo neprimetni. Mira je držala šaku na ustima bebe jer je ona mnogo plakala. Ipak, pronašli su nas. Ja sam već, kao i Mira bio teško ranjen od eksplozije bombe koju su prethodno bacili na našu kuću. Desna stana lica mi je bila razvaljena i nisam mogao da pomeram vilicu. Jedan od vojnika me je kad me je ugledao zgrabio i bacio na krevet. Ja tada imam 9 godina - rekao je Vučetić.

A drugi vojnik izdao je brutalnu naredbu:

- Drugi vojnik naredio je da se vežemo Mira, ja i baka Dostana. Oštrio je nož pred nama i rekao da će da dovrši posao koji su započeli pre pola sata, sat i da oni kolju četničku decu i četnike. Neko ko ima devet i po godina, ko je ranjen i ko je u tom trenutku primio preko dvadeset gelera u telo, koji ne može priča...Mislim da je besmisleno govoriti da li je njega trebalo vezati da ne bi pružao otpor. I gospođa Mira je bila ranjena i krvarila je, a baka Dostana ima preko šezdeset godina i više. Mi smo bespomoćni protiv njih svakako, a kamoli sa svim tim posledicama ranjavanja.Ipak, dogodila se izvesna sreća u nesreći:

- U svoj toj konfuziji i nesreći imali smo malo sreće jer je jedan od vojnika naredio da se odvežemo. Rekao je da je on komandir te akcije i da će on kada dođe trenutak odlučivati o našoj sudbnini. Da li će da nas ubije, zakolje ili šta već da radi. U tom trenutku su nas odvezali. Nakon što su pobili sve što se kretalo, posle par sati su nas prebacili iz te kuće u sledeću kuću kod komšije. U tom trenutku kad smo izašli videli smo da su i životinje pobijene.

Tada je ugledao jedan od najtežih, najpotresnijih i najtužnijih trenutaka u svom životu:

- Između te dve kuće bio je jedan voćnjak. U njemu sam video svog brata. Sedeo je nepomičan. Bio je mrtav, ali u tom trenutku nisam znao da li živ. Nadao sam se sve vreme nakon toga da je možda živ. Imao je 17 godina.

Nakon toga vojska ih je sprovela u logor za Srbe blizu Srebrenice gde je proveo 56 dana u gladovanju i bio svirepo mučen i zlostavljan. Na putu ka logoru njemu kao ni njegovoj komšinici Miri koja je takođe bila ranjena, nije skoro uopšte davana hrana niti ukazivana neophodna medicinska pomoć. Posle paklenog boravka u logoru on i Mira pušteni su u razmeni zarobljenika. Miru, njeno dvoje dece bebu Nemanju i malu ćerku Olju dočeka je njen suprug i otac dece:

- To je za film - taj prizor kada otac vidi svoju decu i suprugu žive. Emocije su prejake.

Ali malog Brana nažalost nije dočekao niko:

- Nikoga nije bilo. Saznao sam da su mi i otac i brat ubijeni. Ostao sam sam.

Branova majka stradala je 3 meseca pre masakra u selu Bjelovac.

BONUS VIDEO