Glavni krivac - roditelji, sve što se pred njih postavlja i sve čemu ne umeju da kažu „ne“.

Kako je za Alo! objasnila defektolog-logoped Milica Ložnjaković, kod dece se danas redovno uočavaju zdravstveni problemi koji su nekada bili na nivou statističke greške.

- Pored krive kičme i drugih problema koje uočavaju pedijatri, iz svog domena mogu da kažem da je dosta dece koja kasne u razvoju govora, motorici - loše se kreću, nespretni su, ne mogu da obave osnovne radnje koje su za njihov uzrast normalne i potrebne da bi se dalje razvijali. Ne mogu da drže olovku pravilno, da crtaju ili pišu - kaže logoped na početku razgovora za Alo!.

Telefoni, tableti i slični ekrani loše utiču na decu iz prostog razloga, što je za njihov razvoj potrebno da stupaju u interakciju, a čuda tehnike mu pružaju samo gotov sadržaj koji gledaju i slušaju, bez potrebe da se uključe.

- Kada deca gledaju u ekran, oni ne moraju da daju povratnu informaciju, ne treba da odgovore na pitanje, ne traži se da razmisle, da se aktiviraju, samo upijaju sadržaj. U bilo kojoj drugoj aktivnosti, u razgovoru, u igri, u crtanju - oni moraju da daju neku reakciju, imaju priliku da pitaju, a upravo je to situacija kroz koju se deca razvijaju - objašnjava ona, i dodaje:

- Šta god da radite s decom, ili da ona rade sama, nešto se u njihovom telu i umu dešava, dok statično gledanje u ekran sve te procese gotovo potpuno zaustavlja.

Kako ističe, postoji nekoliko situacija u kojima roditelji najčešće posežu za tehnološkim „odmagalima“.

- Pre svega, roditelji mnogo daju deci da gledaju u ekrane da bi jela, odnosno brže pojela obrok. Tu se stvara začarani krug, jer deca povezuju obrok i ekran i polako počinju da primenjuju ucenu - bez crtanog ne mogu, odnosno neće da jedu. Danas kada odete u restoran, kafić, deca jesu s roditeljma, kao provode vreme zajedno, ali oni ne razgovaraju, već gledaju u telefone. Deci se da telefon da bi roditelji popili kafu na miru. Umesto toga, potrudite se, ponesite svesku, olovku, bojice, neka crta, pitajte povremeno šta je to, šta bi mogao da dodaš da bude još bolje, kako ćeš ovo da obojiš, zašto si ovo ovde i tako dalje - objašnjava ona.

Druga kritična situacija je vožnja u automobilu ili autobusu.

- U stvari, svaka ta statična situacija je kritična. Tada roditelji ne treba da pokleknu, već da ili podstaknu decu da se sama zabave, ili da im malo potpomognu, pevanjem, govornim igricama, učenjem pesmica, brzalica, pričanjem viceva i priča.

Kao majka troje dece, i sama se uverila da ono što je učila, čula od mentora i sada savetuje svojim klijentima zaista može da se primeni i u praksi, premda to nije lakši način.

- Razumem da roditeljima nije lako, ja sa troje male dece vrlo dobro znam koliko je teško svima udovoljiti, na kraju krajeva ispratiti, ali to je obaveza i dužnost roditelja. Niko drugi ne treba da se bavi vašom decom kao mi sami. Zato ne smemo da posežemo za tim brzim i lakim odvlačenjem njihove pažnje, koja im u stvari šteti - zaključuje Milica Ložnjaković.

BONUS VIDEO: