Od davnina se veruje da dugovečno drveće ima posebnu moć, a tokom vladavine pod Turcima neretko je upravo drveće bilo jedini hram i crkva gde su se ljudi molili i okupljali. Iako jako star, ta običaj kod srpskog naroda zadržao se i danas. Oskoruša je u čačanskom selu Lipnica kod

viševekovni zapis i verujućem narodu tog mesta, posebno na dan Duhovskog utorka kada obeležavaju treću Svetu Trojicu seosku slavu, odnosno obetinu ili zavetinu.

Oko ovog zapisa okupljaju se meštani kako bi proslavili seosku slavu i isto tako pokazali koliko im je ovo sveto mesto bitno. Sveštenik parohije, kao i svake godine osveštao je zapis i prošao selom sa litijama.

Ispod krošnji stare oskoruše okupili su se i umni ljudi sela koji su svojim prisustvom dali na značaju velikom

, a mnogi od njih decenijama već žive u drugim gradovima Srbije, ali su našli vreme kao neprocenjivu vrednost da ga posvete svojim korenima, veri i tradiciji. Među značajnim ljudima, seoskoj slavi prisustvovao je otac Pajsije, iguman manastira Stjenik iz susedne Banjice, jedne od najvećih srpskih svetinja.

Nenad Sokić je pre više od četiri decenije otišao na školovanje i službeni rad daleko od rodnog kraja. Danas je ono što ga najviše inspiriše doneo pod staru oskorušu, kao i obeležje na kome će svako ko prođe ovim putem moći da se informiše da pored lipa, šljiva i jabuka Lipnica ima jedinstveno viševekovno stablo kao čuvara tradicije.

- Ovo moje selo Lipnica je moja prva ljubav, prve korake sam ovde napravio i dok sam ovde danas, kroz mene struje sve godine života koje sam ovde proveo. Na neki način ja vraćam dug i ovde se vraćam koliko mogu, koliko mi moje emocije dozvoljavaju. Napravio sam obeležje da ostane i da se zaštiti kao trajna vrednost. Mislio sam da su na ove grane dolazili vrapci, slavuji, kosovi, ali sam shvatio da je ona molitva i zapis, pa želim da bude rečima upisano kao mesto okupljanja i tradicije. Oduševljen sam što su se ovde okupili ovako veliki ljudi koje je Lipnica iznedrila, a ovo je moj mali doprinos”, rekao je Nenad Sokić, magistar tehničkih nauka iz Negotina.

On je istakao da je presrećan što je privilegovan da se vidi u rodnom selu sa viđenijim ljudima koji su iz malenoog sokaka, a toliko veliki u svojim profesijama i to pod jednom oskorušom među lipama.

- Ovo je neprocenjiva privilegija biti ovde, a obeležje koje sam postavio biće osvećeno u nekom narednom periodu, a ovaj dan je jedna velika šansa da se skupimo, da ojačamo i d a se družimo, da se okrenemo životu i ljubavi. Mi smo danas ovde otvorili vrata da se okupe pesnici, slikari, da se prave svečanosti, odnosno da se druže ljudi od umetnosti i ljubavi”, zaključio je Sokić.

Inače, oskoruša je listopadno drvo poreklom iz zapadne, srednje i južne Evrope, rađa jestive plodove koji su veoma kiseli, a jestivi su tek kada se ugnjile nakon prvih mrazeva. Može da dostigne visini od 15 do 20 metara, raste sporo, a doživljava starost od 200 do 500 godina.

Prema rečima starijih meštana ovo drvo je jedno od najdugovečnijih, a njen rod ne napada ni jedan parazit, pa zato ona i ne zahteva nikakvu zaštitu, mnogi su mišljenja da je ona mšmula ili divlja kruška.

S obzirom na to da je oskoruša tvrdo i žilavo drvo, naši preci su ga upotrebljavali za izradu raznih točkova i zupčanika za vodene mlinove, odnosno vodenice potočare, prese za grožđe, kao i zbog lepog dekorativnog drveta upotrebljivanog u stolarstvu.

BONUS VIDEO