Piše: Z.G.  

Devet Užičana su bili deo spasilačkog tima iz Republike Srbije, kojeg su činili još 27 spasilaca iz Beograda, Novog Sada, Kragujevca i Valjeva. Oni su svi zajedno sa timovima iz Slovenije, Hrvatske, Crne Gore i Republike Srpske danima pretraživali kamenom i muljem prekrivene terene.

Vođa užičkog tima Ivan Bacetić kaže da posao ne bi mogli da odrade bez

, dve vučne mašine i dve radne (bagera) Vodoprivrede Srbije, koje su zajedno sa njima pošle u pomoć unesrećenima.

- Nas 36 iz srpskog tima su svi bili kao jedan zajedno sa ostalih oko 120 spasilaca iz Slovenije, Hrvatske, Crne Gore i Republike Srpske. Svi smo zajedničkim snagama dali sve od sebe da pronađenemo nekog živog. Ali, u takvim situacijama i katastrofama, znali smo da sve što je spaseno do tog trenutka katastrofe je spaseno, posle su slabe šanse da je neko preživeo – kaže Bacetić.

Da bi nam približio stanje koje su zatekli, kaže da je samo jedna stena koja je bila kod zatrpane

bila dva puta veća od najvećeg bagera. Ta lavina kamenja koja se sručila sa planine iznad naselja, gde je nekada bio kamenolom, sručila se niz padinu dugu oko tri kilometra, odnela nosače pruge, a potom počela da se širi kroz naselje do Neretve.

- Na pojedinim mestima nanos tog kamenja je oko 10 metara, u naselju od 1 do 7 metara, a pod kamenjem prostor ka Neretvi je bio preko 500 metara. Negde su stene odvaljivale delove kuća, svašta smo nalazili, ali žive ljude nismo. U Buturović polju, gde je bila velika poplava, majka je iskočila iz kuće zajedno sa decom, i tako se spasili. A kuda je prošla bujična poplava ne postoje više kuće. Čak smo jednu kompletnu kuću sa krovom našli u jezeru – priča Bacetić o nemilim scenama koje su zatekli.

Spasilac Dejan Matović, koji je bio deo tima u spasavanju preživelih nakon katastrofalnog zemljotresa u Turskoj, kaže da su malo srčanije primili ovu nesreću u BiH, jer su nekako bliži tom narodu. Dok su prilazili pogođenom predelu, nailazili su na znake koji su nagoveštavali katastrofu sa kojom se nikada nisu još susreli.  

- Dok smo se približavali

i Buturović polju nailazili smo na puno odrona, automobile u vodi, narod koji pokušava da sanira posledice od nesreće. Kada smo stigli u Donju Jablanicu, koja je bila najviše pogođena mešavinom odrona, klizišta, poplave, nametima ila i peska i velikog stenja, shvatili smo zbog čega smo u stvari pozvani. Dali smo sve od sebe, tragali smo za unesrećenima, a bile su male šanse da ćemo pronaći nekog živog, ali uvek postoji nada da je neko živ. Ta nesreća se dogodila u sred noći, iznenada, kada nisu imali šanse da se spasu, da se spreme. Nisu ni shvatili šta ih je snašlo. Kiša je trajala satima... Nisu imali struje, telefona, sve bi možda bilo drugačije da je bio dan – kaže Dejan, na koga je najviše ostavilo utisak činjenica da su čitave porodice zbrisane.

Kolege koje su bile tu kažu da su ljudi u Donjoj Jablanici, dok nije svanulo prvo mislili da je pao sneg, jer je sve bilo belo, a kada su razdanilo shvatili su da je to kamenja. Za neke od njih, ali i za sve u BiH, najgore je bilo iščekivanje. Nije se znao tačan broj stradalih i nestalih, jer kroz to mesto prolazi magistralni put koji vezuje Mostar i Srajevo. Čak su bile pretpostavke da su vozila koja su bila u prolazu nestala, pa se i o njima iščekivala informacija da li su živi.

- Najgore je bilo to iščekivanja. Najgori je taj momenat iščkivanja kada očevi nestale dece ili deca nestalih roditelja stoje sa strane i čekaju kada ćemo da pronađemo nekoga. A ta lavina kamenja i stenja, kuda je prošla nosila je sve sa sobom. Nailazili smo na srušene kuće, na pokućstvo, čarapice, razno odelo i obuću, na ćebad... bukvalno se vidi ceo život na jednom tom mestu. Sve što je neko sticao ceo svoj životni vek u jednom trenutku je sve nestalo – kažu kolege spasioci.

Na mnoge je ostavio utisao jedan mladić, koji živi na drugoj strani Neretve.

- Gledao je sve šta se dešava u tom trenutku, ali nije mogao da pomogne. Čim je to donekle stalo, odmah je prešao na drugu stranu i sa ostalim komšijama i prijateljima pokušao da spasi i izvuče koga god je mogao. Iz njegove porodice je 7 članova nastradalo, a on je bio tu sa nama i pomogao. U celoj toj situaciji ostao je pribran, davao nam značajne detalje. Ta njegova snaga i hrabrost je ostavila veliki utisak na nas, kao i ceo taj narod Jablanice kako nas je dočekao, da u toj svojoj tragediji brinu za nas da li smo gladni ili žedni – dodao je jedan od spasilaca.

Meštani su im pokazivali fotografije kako je nekad izgledalo to mesto, zeleno sa lepim kućama, ulicama, lokalima, voćnjacima...

- Kada smo videli te fotografije i uporedili sa ovim danas, shvatili smo koliki je obim tog rušenja. A zanimljivo je da je 20 kuća kamenje odnelo, sravnilo, a jedan plastnik sa najlonom je ostao čitav, samo što je unutra do vrha bio pun kamenja i zemlje. Jedna žena se spasila tako što se nakačila na neki kompresor, bocu sa vazduhom koji je plutao i kao na splavu došla do vrha džamije odakle su je spasili, a taj kompresor smo našli na tom mestu – priča jedan od spasilaca.

Užički tim su činili: Ivan Bacetić, Milan Đuričić, Perica Petrić, Vladimir Đerić, Dejan Matović, Stefan Žunić, Nebojša Bošković, Nemanja Penezić i Milan Sinđić. Ovo je jedna od spasilačkih akcija koju će pamtiti, a i dalje će među njima ostati dilema koja je tačnija izreka: „iz vatre išta, iz vode ništa“ ili „iz vode išta, iz vatre ništa“.

BONUS VIDEO: