Jedan vonj, zamenio je drugi i to na najmanje očekivanom mestu. Ispred bogomolje kojoj se klanjaju ljudi svih veroispovesti i počivališta sveca Vasilija Ostroškog - pred manastirom Ostrog.

Na samo par metara ispred kapije koja čuva manastir i konak u kojem verujući narod noći, neko od pridošlih je odlučio da isprazni svoja creva, a onda i baci toalet papir, kojim je prethodno uredno obrisao svoju zadnjicu.

Skadalozan i bezbožnički prizor dočekao je svakog ko je prethodne nedelje odlučio da poseti manastir.

"Neposredno pored izmeta bačena je i brojanica..."

Međutim da stvar bude još grđa, iako je to u ovom kontekstu teško ostvarivo, krajnjoj slici javnog toaleta pred kapijama svetinje prethodile su scene đubreta, maramama, maski za jednokatnu upotrebu i komada odeće zavezanih za gilender uz stepenice koje vode do Ostorga.

Strma i kamena staza, po kojoj nemali broj ljudi hoda bos sa željom da ukaže svoje najdublje poštovanje prema svetinji koja je svakim pređenim stepenikom bliža verujućem čoveku, oskrnavljena je svakojakim smećem.

Pa tako na putu koji uporno ide ka gore, a na kojem ne bi trebalo da se nalazi ništa osim netaknute prirode, kao kroz ulicu prokletih pred očima hodača menaju se kadrovi bačenih salveta, kutija od keksa, čipsa, hirurških maski, plastičnih čaša i drugog smeća kome je mesto u kanti za otpatke kako neposredno pred svetinju, tako i u bilo kom kutku sveta.

Ekološka neprosvećenost nije stran pojam narodu na Balkanu, međutim to da pojedinci ispred manastira obavljaju nuždu i prave deponije u fragmentima, tužna je slika koja zasigurno i dalje, nepromenjena, postoji na strmoj stazi.

Iako na svakoj novoj etapi stepenika stoji kanta za otpatke, ona deluje neupotrebljivo ili neprimetno bezobzirnim vernicima koji jednostavo hitaju da celivaju mošti sveca i od njega traže pomoć, dok za sobom ostavljaju tragove podivljalih ljudi.