Tada niko nije ni sanjao da će se Kostićeve reči maltene obistiniti. Usledilo je vreme za koje je najispravnije reći: Ne ponovilo se.

Sada, 29 godina kasnije, zlokobna reč sankcije ponovo se pominje. Ne tako glasno kao devedesetih, ali se pominje. Sećanja na ta vremena još su živa i bolna, pa je potpuno jasno zašto nikom nije bilo prijatno slušajući o sastanku Zapadne petorke i predsednika Srbije Aleksandra Vučića, održanom prošlog petka. Nakon tog susreta, međunarodni posrednici nisu direktno pomenuli sankcije, međutim, formulacija da će se „Srbija suočiti s posledicama ako ne prihvati francusko-nemački plan kao osnovu za dijalog s Prištinom i buduće rešenje kosovskog problema“, svakako nisu ništa drugo nego najava kaznenih mera. Govorio je o tome preksinoć i predsednik Vučić:

- U razgovoru sa petorkom, u drugoj rečenici mi je rečeno da moramo da prihvatimo plan koji je postao novi pregovarački okvir. Ako ga ne prihvatimo, suočićemo se s prekidom procesa evropskih integracija, zaustavljanjem, a zatim i s povlačenjem investicija i ekonomskim merama koje će naneti štetu Srbiji. To je ponovljeno tri puta u razgovoru i svaki put sam snažno reagovao.

A kako je to izgledalo od 1992. do 1995, kada su, nakon Dejtonskog sporazuma, sankcije olabavljene. Tog vremena za naš list priseća se Beograđanka Zorica Kovačević (66).

- Moja prva asocijacija na sankcije su plastične flaše „koka-kole“ u kojima se prodavao benzin na ulici. Dakle, suprug i ja krećemo u selo kod mojih i u naš „fijat“ sipamo benzin iz tih flaša, kupljenih od komšije koji je u garaži ispred našeg solitera na Voždovcu otvorio improvizovanu benzinsku pumpu - priča Zorica, tada službenica u banci, a sada penzionerka.

Kako kaže, u njenoj banci uglavnom nije bilo dinara i ljudi su čekali da neko uplati novac da bi mogli da ga podignu. Ali, ako bi i podigli pare, već sutradan one su manje vredele zbog hiperinflacije.

Na novčanicama su se gomilale nule, a u jeku jedne od najvećih inflacija zabeleženih u svetu, Jugoslavija 22. septembra 1993. donosi Zakon o denominaciji nacionalne valute, prema kojem je od 1. oktobra milion dinara vredeo jedan dinar.

Država je pokušala u nekoliko navrata da uredbama i zakonima promeni vrednosti dinara i tako zamaskira posledice hiperinflacije. Poslednjom takvom odlukom, 24. januara 1994. godine, uveden je novi dinar koji je izjednačen sa nemačkom markom.

Kada se prisećaju tog vremena, ljudi govore: Primali smo platu deset maraka, a jaje na pijaci koštalo je jednu marku. Na policama radnji pokoja šerpa i kutija čačkalica. Kupovni hleb kao da su pravili od peska, a ne brašna, sve je bilo lošeg kvaliteta, nisi mogao ništa da kupiš. B. P.

Pratite najnovije 

BONUS VIDEO