Naime, u depeši Vikiliksa 07BELGRADE925 od 28. juna 2007. jasno je zabeleženo da su Boris Tadić i Vuk Jeremić, kao tadašnji vodeći funkcioneri Demokratske stranke i predsednik i šef diplomatije Srbije, samo osam godina nakon NATO agresije - zločina koji je srpski narod zavio u crno - garantovali američkim diplomatama ulazak Srbije u NATO.

- Nama (američkim diplomatama) Tadić, Jeremić i DS više puta su sasvim jasno stavili do znanja da je evroatlantska budućnost njihov najviši prioritet - navodi se u toj depeši.

SAD SU RUSOFILI

Najdirektniji je bio Vuk Jeremić, sadašnji rusofil i lažni patriota, koji se u sedištu NATO 5. septembra 2007. godine (07USNATO484) kleo na vernost NATO.

- Španski predstavnik pitao je koji nivo saradnje sa NATO Srbija želi da ostvari, na šta je Jeremić odgovorio: Punopravno članstvo, podsetivši Severnoatlantski savet da je predsednik Tadić to rekao generalnom sekretaru - stoji u depeši Vikilksa.

Za članstvo u NATO bio je i bivši načelnik Generalštaba Vojske Srbije Zdravko Ponoš, nekadašnji potpredsednik Vuka Jeremića. Depeša 06BELGRADE880, sastavljena 2. juna 2006, detaljnije objašnjava Ponoševe stavove:

- General Ponoš je nedvosmislen oko strateške opredeljenosti srpskih oružanih snaga ka ulasku u Partnerstvo za mir i konačnom učlanjenju u NATO - navodi se u njoj.

AMERIKANCI POSTAVILI PONOŠA

Ako se uzmu u obzir ovi njegovi stavovi, nije nikakvo čudo ni otkriće Vikiliksa da su upravo Ponoša na čelo generalštava Vojske Srbije postavili Amerikanci da bi vodio računa o njihovim interesima, a ne o interesima Srbije.

Prema depeši 06BELGRADE1381, tadašnji američki ambasador Majkl Polt lobirao je kod tadašnjeg premijera Vojislava Koštunice da Ponoš postane načelnik Generalštaba, a Koštunica mu uzvratio da je „čudno što SAD kao znaju više o Ponošu od njega“.

Depeše Vikiliksa su otkrile i da Borisa Tadića i Vuka Jeremića sudbina južne srpske pokrajine nije nimalo zanimala. Njima je KiM bio teret.

VUK BIO ODUŠEVLJEN NESREĆNIM PITANJEM

Tako je Jeremić još 2006. godine, prema depeši 06USOSCE113, svestan da „EU pati od ’zamora od proširenja, i ne može ništa da nam ponudi’“, pa i pored toga 2008. umesto statusno neutralnog Unmika, prihvata Euleks, misiju zasnovanu na Ahtisarijevom planu za izgradnju nezavisne kosovske države kako bi „Srbija mogla da se fokusira na EU integracije“ (08BELGRADE1290).

Ono zlosrećno pitanje koje je uputio Međunarodnom sudu pravde o proglašenju kosovske nezavisnosti predstavljalo je za Jeremića, prema depeši 10STATE9661, „samo pametan diplomatski i politički potez koji će omogućiti srpskoj vladi da izađe iz kosovskog problema i fokusira se na domaće reforme i evroatlantske integracije“, a i inače je vlada čiji je Jeremić bio član bila „nestrpljiva da dekosovizuje srpsku politiku“.

VAŽNO JE SAMO PREVARITI BIRAČE

Naravno, ulasku Kosova u UN koje uzajamno priznanje zapravo čini suvišnim – kao najboljoj varijanti za Srbiju mogao je da se nada samo neko ko smatra da „nezavisnost Kosova ne mora nužno da znači ’gubitak’ ako se podesno odredi u umovima birača“, kako je to, u Jeremićevom prisustvu, prema depeši 06BELGRADE1566, rekao Boris Tadić, da bi Jeremić na ovakav stav svog šefa uzvratio tako što je, prema depeši 06PARIS7086, „molio da SAD i zemlje zapadne Evrope pomognu Tadiću na koji god je način moguće“.