Bogdanović je, naime, svoj krvavi pir počeo u zoru, 9. aprila 2013. noseći pištolj CZ-88, za koji je imao dozvolu. 

Najpre je u svojoj kući ubio sina Branka (41), majku Dobrilu (83) i ranio suprugu Javorku.

Potom je u kući Despotovića likvidirao Mikaila (60), pa Milenu (60), Gorana (24), Jovanu (21) i malog Davida (2).

Onda je u kući Ješića ubio Miloša (48) i Ljubinku (64), zatim je u kući Mijailovića likvidirao Velimira (78) i Olgu (79), a u domu Stekića Danicu (78) i Draganu (50).

Kada mu je nestalo municije, vratio se kući da uzme još metaka i sigurno bi nastavio masakr, da ispred kapije nije ugledao policijsku patrolu.

Na kraju, Ljubiša je pucao sebi u glavu, a preminuo je posle nekoliko dana u bolnici.

Ljubiša Bogdanović je rođen 5. aprila 1953. u Velikoj Ivanči. Tokom detinjstva otac mu je izvršio samoubistvo, te je njega i njegovog brata Radmila vaspitao deda Obrad, koji ih je tukao svaki put kada bi počinili neku grešku. Bogdanović je zajedno sa sinom Brankom radio u fabrici za preradu drva u slovenačkom vlasništvu, gde su obojica 2012. dobili otkaz. Bogdanović je za vreme rata u Hrvatskoj 1991. služio četiri i po meseca na slavonskom ratištu. Od 1981. ima dozvolu za nošenje vatrenog oružja.

Motivi zločina su predmet spekulacija. Komšije su Bogdanovića opisali kao mirnog, ali novinari su izveštavali o tome da je zlostavljao porodicu i da se sa sinom posvađao zbog toga što nije odobravao njegovu vezu sa devojkom. Drugi navode istoriju duševnih bolesti u porodici Bogdanovićevih, pa se navode njegov rođak i stric, od kojih je potonji umro u duševnoj bolnici.

Da li smo tada zakazali kao društvo?

Da li je tadašnji gradonačelnik Beograda, Dragan Đilas, pozivao na protest protiv nasilja i nudio ostavku? 

Da li je nasilje i masakr političko pitanje?

Umesto da ljude puste da odboluju ove stravične užase koje preživljavamo svi, da se smire strasti, da se pre svega roditelji nesrećne dece vrate kakvom takvom životu posle svega što ih je snašlo, politički lešinari bi da doliju ulje na vatru. 

Nemaju empatije, bitno je samo po svaku cenu doći na vlast, makar i preko leševa.

Kome su danas potrebni protesti i protiv čega se protestuje?

Umobolnici brane maloletnog ubicu na društvenim mrežama i izmišljaju sulude teorije zavere, klinci se utrkuju zarad klikova i pregleda ko će stati na stranu monstruma.

Neshvatljivo je da neko u ovakvoj boli i muci, nakon ovoliko izgubljenih života dece, želi da promoviše samog sebe i da na najlicemerniji način upire prstom kako bi se politički obračunao sa nekim.

Njih suštinski nije briga za masakre, niti za pobijenu decu, stalo im je do sopstvene promocije i obračuna sa državom i predsednikom Vučićem.

Pratite najnovije