- Bio sam beskrajno ponosan onim što smo imali priliku da vidimo na Prikazu vojne tehnike i obučenosti naše vojske nedavno u Batajnici. Sve to se postiglo za poslednjih desetak godina. Prvo je privreda morala da se podigne na odgovarajući nivo, potom da se razvija namenska industrija, i na kraju da se usavršava oružje koje je preostalo, koje nije uništeno, i stvara novo - poručuje na početku intervjua za Alo! general-major Milorad Stupar, ne mogavši da se ne osvrne na vreme posle 5. oktobra.

- Od tada, za desetak godina, neki od najvećih izdajnika našeg naroda, slušajući mentore iz inostranstva, pre svega iz NATO, koji nas nisu uništili ni porazili 1999. godine, preko Tadića, raspustili su rukovodeći kadar i odveli ih u Hag. Slaba država to tako radi, pa su generali Pavković i Lazarević završili u Hagu, umesto da se proglase herojima. Taj general Lazarević je „izbeglim“ Albancima obezbeđivao hranu, recimo. O kakvom genocidu pričamo kada su 1998. godine Albanci ubili 147 vojnika i policajaca?! Šta mislite kako smo se osećali kada za tih deset godina niko nije smeo da pomene Košare i Paštrik? A da njih nije bilo, Albanci i NATO bi bili na Ibru.

Kako ste se vi kao vojnik osećali?

- Tih desetak Tadićevih godina jedan je od najsramnijih perioda u časnoj istoriji srpske vojske. Tada su uništeni tenkovi i drugo oružje, bagatelno rasprodata vojna imovina i napravljena  kadrovska „reorganizacija“. Kompletno rukovodstvo koji se junački oduprelo NATO uglavnom je penzionisano. Ja sam otišao u penziju sa 49 godina. Potpuno zdrav. Raspuštene su 72. i 63. brigada. Sa 400 brigada, sveli smo vojsku na 100 brigada. Za komandanta doveo je referenta Zdravka Ponoša, koji nije branio svoj Knin. Kako bi onda branio moju Kikindu?! A Ponoš, mlađi referent, bio je prava kukavica, dezerter. On sada osniva partiju, i ništa manje no bi da bude predsednik!

Da li se u Batajnici videlo šta se sve uradilo posle Tadića?

- Da. Naravno! Srbija je danas vodeća zemlja u svetu po proizvodnji pešadijskog oružja. Naša puška koju proizvodi „Zastava“ zastupljena je svuda u svetu. Da se razumemo, mi poštujemo apsolutno sve međunarodne konvencije i sankcije i ne izvozimo naše oružje u zemlje u kojima se ratuje. Evo, recimo, naša NORA155. Mi bismo mogli apsolutno da prodamo sve što proizvedemo. Neograničeno. Naša municija iz „Slobode Čačak“ i „Prvog partizana“ iz Užica ima stalne kupce u svetu. Naravno, mi za taj novac nabavljamo opremu koju ne proizvodimo, pre svega protivvazdušne sisteme.

Šta će značiti za opremljenost naše vojske odluka predsednika Vučića da celokupna proizvodnja namenske industrije u naredne dve godine ide našoj vojsci?

- Mnogo. Ne u smislu ikakvog rata, već kao neka vrsta sprečavanja onih koji bi imali nekakve aspiracije prema nama. To znači da ćemo dobiti Lazare, Miloše, dva diviziona Nora i ono na čemu insistira ministar odbrane gospodin Vučević, dalja unapređenja i sve veću inkorporaciju IT-ja u naše oružje. Dakle, radi se na maksimalnoj modernizaciji oružja i to stvara uzročno-posledičnu vezu između privrede i namenske. Obe napreduju, što je dobro za Srbiju.

Koliko rat u Ukrajini može da bude poučan za nas posmatrače?

- Strašno je tragično da je Zapad uspeo u nameri da ovako zavadi  dva slovenska naroda. Rusi nisu na početku imali dobre obaveštajne podatke. Dalje, oružje se ne daje za mir, za pregovore. Daje se za rat. Rusi govore o specijalnoj operaciji, Ukrajina o ratu. Rusi još uvek koriste stare zalihe, kao i NATO. Na prostoru Ukrajine tako imamo deponije gvožđurije, Zelenski traži ogromne količine novog oružja, dobio je od Britanaca rakete sa osiromašenim uranijumom. Sve to će završiti upravo u Ukrajini.

Sve češće se može čuti da će se taj sukob završiti nuklearnim napadom?

- Upotrebe masovnog nuklearnog oružja neće biti, jer bi to bio kraj sveta. Sve strane su toga svesne. Ali ne isključujem upotrebu taktičkog nuklearnog oružja. To je tzv. strategija izolacije bojišta, odnosno sprečavanje grupisanja svežih snaga.

Nazire li se kraj ratu?

- Ako ne bude kontraofanzive, do mira bi moglo da dođe na jesen.

Spekuliše se da vojne industrije, američka prevashodno, ne dozvoljavaju da se rat završi jer, nema rata - nema zarade...

- Izgleda da je tako. Još uvek se koriste stare zalihe. Podsetimo da je tako bilo i 1999. godine.

Pokrenuli se akciju „Tata, gde si bio 1999. godine?“. Zašto?

- Deca zaslužuju objašnjenje roditelja gde su bili kada se branilo, ginulo. Imamo podatke o svima, znamo gde su ljudi bili ili gde su se neki krili. Pa ne mogu ti koji su se krili danas da pričaju o patriotizmu. Logično!

Ali rekli ste da nije vreme za svađu, već za mirenje.

- Hibridni rat protiv SFRJ je davno počeo i nije ni prestajao. Vodi se i danas. Zato je vreme da radimo na jedinstvu. Mi smo ponosan narod i ne možemo da dozvolimo da nas vređaju, degradiraju! Nas, jedan od najstarijih naroda u Evropi! Ama, dignimo glave!

Uvek uz vojsku

Milorad Stupar (1954, Novi Kozarci) je penzionisani general-major i magistar političkih nauka, prvi komandant 72.  brigade za specijalne operacije i načelnik Uprave pešadije Vojske Jugoslavije i Vojske Srbije i Crne Gore. Predsednik je Udruženja potomaka ratnika 1912-1918. i Udruženja veterana 72. brigade za specijalne operacije.

Sva penzionisana vojna lica da vrate oružje!

Generala Stupara je, kao i sve nas, teško pogodila tragedija, smrt mladih ljudi koji nisu ni privirili u život. On smatra da sve nelegalno oružje treba bespogovorno da se oduzme, a one koji imaju legalnu dozvolu treba često iznenadno kontrolisati. Osuđuje svoje kolege oficire koji imaju nelegalno oružje jer ih smatra posebno odgovornim. Od države očekuje da stvori takav sistem da se svaki građanin oseća maksimalno sigurno i da ne oseća potrebu za ličnom zaštitom.