Predviđali su im sramotu, a komenarisao ih je ko je stigao. Ispraćeni su uz glasno osuđivanje na propast,  a da je tada neko rekao ,,Srbija će biti u finalu Svetskog prvenstva u košarci“ tražili bi da ga smeste u ludnicu.

A eto, ,,Orlovi“ su danas

i zapušili usta svima koji su ih sramotno vređali. Pokazali su hrabrost, pokazali su spremnost na žrtvu, šta za njih znači igrati za Srbiju i najvažnije – šta Srbi mogu kad se slože.

Zviždali su predstavnici opozicije njihovoj pobedi u Skupštini Srbije, vera u njihov ultimativni poraz bila je ultimativni izraz urbanosti i osvešćenosti, uklapajući se u savršeni začarani krug srpskih zabluda koje počivaju na želji da se bude drugačiji

Selektor

biće najnoviji primer onog tipičnog srpskog osporavanja do krajnjih granica, pa dizanja u zvezde. Pričali su da košarkaši ne žele da sarađuju sa njim, da ne radi sa ljudima, da ne ume da kreira atmosferu. Pričali su oni isti koji sada šeruju njegovu fotografiju na kojoj na tabli piše ,,Svi za jednog, jedan za sve“.

A znate šta će sad biti? Svi će ih svojatati. Od Pešića, do svakog člana tima. Svako će zaboraviti sve što je rekao i napisao, do te mere da će sam sebe ubediti da se ništa nikada nije ni desilo.

,,Razumeo sam da živimo u zemlji koja se raspada i da je sport samo ogledalo toga“,

.

Evo šta se u srpskom sportu od tog datuma desilo i zbog čega moramo da pitamo – je l' sad valja država, je l' sad valja Pešić?