Nakon što je Gradska izborna komisija u Beogradu saopštila preliminarne rezultate jasno je da SNS i SPS imaju 55 mesta, tačno polovinu mandata u gradskom parlamentu i da ostale partije ni teoretski ne mogu da formiraju vlast. Grupa građana, “Mi glas iz naroda” sa osvojenih 6 mandata nema dakle sve ključeve za konstituisanje vlasti u prestonici u svojim rukama. Imaju dva ključa, jedan je da ostanu pri stavu da ne žele ni sa jednima ni sa drugima i time podrže mrcvarenje Beograđana, velike troškove, status kvo i usporavanje razvoja grada ili da naprave neku vrstu dogovora sa vladajućim strankama a koji bi podrazumevao uvažavanje ključnih programskih načela njihove grupe građana. Sa 6% osvojenih glasova, svakako ne možete ostvariti sve svoje zamisli i ideale čak i kada ste tas na vagi. Jasno je dakle da Nestorovićeva lista nema više manevarski prostor da bira između Đilasove opcije i vladajućih stranaka, već samo između gubljenja vremena i novih izbora s jedne i koalicije sa SNS i SPS s druge strane.

Da novi izbori novim snagama donose po pravilu rast i veći nivo uspeha apsolutno nije zakonomernost. Ko ne veruje neka pogleda kako su prošli Zavetnici i Dveri na ovim izborima a kako na prošlim. No ključ analize ovog teksta nije u matematici, sabiranju i oduzimanju već u razmatranju fakata o čemu se zapravo razmišlja, kakve alternative u vrednosnom i političkom smislu su (bile) na stolu pred dr Nestorovićem i njegovim saradnicima. Dr Zoran Radovanović pre dve godine u listu Danas iznosi sledeći stav:”Mnogo je nedvosmislenih pokazatelja da

uživa jaku podršku vlasti. Bez takve zaštite, ne samo da bi davno izgubio licencu, već bi mu sledovala zatvorska kazna zbog širenja dezinformacija.” Ovoje srž mišljenja i svetonazora prema dr Nestoroviću koji neguju političke snage i mediji oko Dragana Đilasa. S druge strane valjda doktor Nestorović nije zaboravio da je na predlog vrha vlasti i pozvan u Krizni štab za vreme korona virusa, a da je docnije i odlikovan od strane predsednika Vučića. Ali, čak i da jeste zaboravio, razmotrimo suštinska pitanja. Da li se može držati ekvidistanca i imati jednak stav prema onima koji šajkaču preziru i stide je se i onih koji je poštuju? Da li su za doktora i njegove saradnike isti oni koji bi spomenik Stefanu Nemanji iščupali i preselili u Marinkovu baru i oni koji su ga postavili? Da li su isti oni koji bi ne samo prihvatili Šolc – Makronov plan bespogovorno ili bi kao u bajci stavili moratorijum na isti godinu dana, kao da bi im neko to dozvolio, i oni koji su pred celim svetom rekli da ne prihvatuju stolicu za Kosovo* u UN kao i bilo kakav oblik faktičkog priznanja? Da li mogu biti isti oni koji i po doktorovim rečima pripremaju i rade na atmosferi i praksi Majdana i oni koji se trude da očuvaju suverenitet Srbije?

Da li se može držati podjednaka distanca prema onima koji su pokretali rezolucije o tome da je u Srebrenici izvršen genocid i oni koji nastoje da pokažu pijetet prema svim žrtvama ali i očuvaju ugled naroda i države… Pitanja se mogu nizati u beskraj. Ali jedno je ključno hoće li dr Nestorović i njegove kolege zaista držati budističku ekvidistancu prema onima koji njih i njihove birače preziru, ismevaju i nazivaju najpogrdnijim imenima i onima sa kojima objektivno, mogu da pronađu zajednički jezik o mnogim važnim pitanjima!