Kako komentarišete to što su predstavnici ODIHR-a i drugi strani predstavnici ćutali kada je predočeno da se pripremaju nemiri u Srbiji posle izbora uprkos ubedljivoj pobedi liste

– Srbija ne sme da stane?

I alarmantno je i razočaravajuće što čak i institucije poput OEBS-a ignorišu tako očigledna upozorenja. Međutim, nakon izbora, barem su priznali da su izbori u velikoj meri ispunili međunarodne standarde. OEBS je takođe odbio da podrži optužbu da su birači autobusima ubačeni na biračka mesta, navodeći da to nije inherentno zabranjeno, sve dok nije vezano za bilo kakva izborna obećanja. To što je

smatrao da su izbori po standardima, zapadni mediji i političari su izostavili. Izveštaji o upozorenjima ruske obaveštajne službe u vezi sa protestima i pokušajima nasilnog ulaska u parlament dočekani su ravnodušno. Neophodno je sagledati širu sliku: takozvane „obojene revolucije“, koje izazivaju globalne nemire od svog pojavljivanja 2000-ih posle pada Slobodana Miloševića, sada se vraćaju u Beograd, 23 godine kasnije. Ipak, koliko zaista mogu biti „mirni“ protesti koji tvrde da se zalažu za ljudska prava i demokratiju, ako njihovi zagovornici pribegavaju nasilnim pokušajima da uđu u vladine zgrade? Koliko su verodostojni ovi protesti ako imaju za cilj da podstaknu nemire i zanemare volju većine birača?

Da li mislite da neke organizacije iz Savezne Republike Nemačke imaju određene konekcije sa opozicijom i pripremanju “Majdana u Srbiji?” Ako je odgovor da, koje su to organizacije?

Evidentno je da takozvane „obojene revolucije“ i protestni pokreti širom sveta dobijaju podršku Zapada. Od Gruzije do Sirije, od Libije do raznih zemalja u Južnoj Americi, i od Kijeva do Beograda – postoji obrazac koji se ponavlja: ​​protesti koji počinju naglašeno „miroljubivi“, a zatim postaju nasilni. Čini se da ovi pokreti imaju koristi ne samo od moralne već i finansijske podrške američkih organizacija kao što su Soroševa fondacija, Nacionalna zadužbina za demokratiju i Institut Albert Ajnštajn. Čini se da su uključene i nemačke fondacije kao što su Fondacija Fridrih Nauman, Fondacija Konrad Adenauer i Fondacija Hajnrih Bel, o čemu svedoči i poziv predstavnika opozicije u

. Ovo je alarmantan znak. Prečesto su nepoželjne vlade morale da popuste jer nisu delovale u interesu Zapada. Nastali ratovi, haos, siromaštvo i glad su direktna posledica ovog mešanja. Vreme je da se završi ovo ciklično ludilo!

Aleksandar Vučić je još jednom, na izborima, dokazao da je državnik i lider kojem građani Srbije najviše veruju. Zbog čega toliko, Vučić smeta pojedinim regionalnim i inostranim faktorima i agenturama?

Suštinsko pitanje leži dublje: ne morate biti pristalica Vučićeve vlade da biste shvatili da zahtevi demonstranata ne odražavaju stav većine u Srbiji. Prema istraživanjima, jasna većina u Srbiji – preko 70 odsto – odbacuje potčinjavanje smernicama EU i SAD, kao i učešće u sankcijama Rusiji i priznavanje kršenja međunarodnog prava 1999. godine, kada je NATO odvojio Kosovo. Ovo osećanje se jasno odražava na izborne rezultate. Ne sme se prevideti da je Srbija – tačnije srpska politika – stalni trn u oku Zapadu jer odbija da igra u igri imperijalne moći. Srbija je jedna od retkih zemalja u Evropi koja se odupire destruktivnim ekonomskim sankcijama Rusiji, a samim tim i diktatu EU i NATO. Štaviše, Srbija održava trgovinske odnose ne samo sa Zapadom, već i sa zemljama BRIKS-a, posebno sa Kinom. Srbija ostvaruje sopstvene interese i suvereno odlučuje o svojoj energetskoj, ekonomskoj i spoljnoj politici. Nije slučajno da akteri iz država

-a od maja pozivaju na srpski „Majdan“ – poziv podstaknut dva tragična ubistva koja nisu povezana sa vladom. Kao što često biva, ovo nije ništa drugo do uobičajene igre imperijalne moći Zapada.