je istakla da je Mehanizam osnovan Rezolucijom Saveta bezbednosti 1966 kao mala, privremena i efikasna struktura, čije će funkcije i veličina vremenom opadati. Iako je Mehanizam osnovan sa ciljem da njegov mandat traje četiri godine, ovi rokovi su tendenciozno zanemareni, a trenutno je razlog njegovog postojanja isključivo namera birokratije Mehanizma da obezbedi sopstvenu egzistenciju. U tom smislu, je izrazila očekivanje da će Mehanizam uskoro završiti rad, jer je odavno izgubio svoju primarnu funkciju i izašao izvan sopstvenih nadležnosti, koje je utvrdio Savet bezbednosti.

Izjavila je da pozdravlja odluku Mehanizma da ustupi Republici Srbiji slučaj Vojislava Šešelja i još četiri optužena, uz uveravanja da će sudski postupak biti vođen u skladu sa propisima Republike Srbije, uz garancije pravičnog suđenja. Insistirala je da Mehanizam Srbiji ustupi i slučaj Radeta i Jojić i napomenula da postupanje Republike Srbije u vezi sa ovim predmetom ne predstavlja kršenje njenih međunarodnih obaveza, već nastojanje da se postupa u skladu sa Rezolucijom Saveta bezbednosti 1966. Naglasila je da je odluka Mehanizma kojom je preinačena odluka o ustupanju ovog predmeta Republici Srbiji zasnovana na neutemeljenim stavovima, što je poznato i Savetu bezbednosti i Mehanizmu.

Izrazila je bojazan da će insistiranje Mehanizma da se postupci za nepoštovanje suda vode u Hagu, dovesti do novih političkih napetosti, te da je Mehanizam osnovan sa ciljem procesuiranja najtežih oblika povrede međunarodnog humanitarnog prava izvršenih na teritoriji bivše Jugoslavije, a ne da vodi postupke za nepoštovanje suda.

Komentarišući izjavu zvaničnika Mehanizma da „Mehanizam ostaje posvećen borbi protiv razjedinjujućih pojava negiranja genocida, istorijskog revizionizma i glorifikacije osuđenih ratnih zločinaca”, ministarka Popović je konstatovala da rezultat glasanja Generalne skupštine Ujedinjenih nacija povodom rezolucije o Srebrenici jasno ukazuje na potpunu razjedinjenost međunarodne zajednice po ovom pitanju. U tom smislu, Mehanizam nije ostvario svoju projektovanu ulogu i doprineo je daljoj destabilizaciji odnosa na području bivše Jugoslavije i okolnostima koje Savet bezbednosti kvalifikuje kao „pretnju međunarodnom miru i bezbednosti”.

Posebno je naglasila da su Međunarodni krivični tribunal za bivšu Jugoslaviju i Mehanizam pasivnim odnosom i negiranjem srpskih žrtava, doveli do poricanja zločina nad srpskim civilnim stanovništvom i podstakao politi ku istorijskog revizionizma i glorifikaciju ratnih zločinaca u Hrvatskoj, Bosni i Hervegovini i Kosovu i Metohiji. Oslobađajućim presudama Tribunala i Mehanizma za Anta Gotovinu, Nasera Orića i Ramuša Haradinaja ignorisani su zločini za koje postoje forenzički i drugi dokazi u posedu tužilaštva, navela je Popović. Za razliku od toga Republika Srbija je okončala veliki broj postupaka, izrekla stroge kazne svojim građanima i sunarodnicima za zločine izvršene na području bivše Jugoslavije. Zbog toga se Republici Srbiji ne može pripisati politika negiranja zločina ili glorifikacije zločinaca.

e istakla da je isključivi razlog pooštravanja kriterijuma za prevremeno puštanje na slobodu osuđenih lica namera Mehanizma da produži svoj mandat. Ukazala je i na veoma loš tretman osuđenih državljana Republike Srbije koji izdržavaju kazne zatvora koje su izrečene presudama Tribunala ili Mehanizma, posebno osvrćući se na slučaj generala Ratka Mladića. Ona je naglasila da će Republika Srbija i dalje insistirati da svi njeni državljani osuđeni pred Tribunalom i Mehanizmom izdržavaju kazne zatvora u svojoj zemlji.

Uslovi u kojima naši državljani služe zatvorske kazne u inostranstvu su nehumani, a zbog nemarnog odnosa zatvorskih uprava prema njima, često su im ugroženi životi.

Takođe je istakla da je nedopustivo dugogodišnje neodlučivanje ili negativno odlučivanje o molbama osuđenih državljana Republike Srbije na uslovni otpust. Nepostupanje po predmetnim molbama ili njihovo odbijanje, za osuđene predstavlja izricanje smrtne kazne, imajući u vidu njihove godine života i zdravstveno stanje.