, a danas direktorka osnovne škole u Debrcu, rekla je da je najlepše godine provela u malom selu u srcu Like, i da nikada nije verovala da će život da joj se promeni iz korena.

- Već oko šest ujutru videla sam kolonu traktora koji prolaze. Ljudi su svraćali i tražili osveženje, i jedna žena mi je rekla da jutro nećemo dočekati.

već su pala srpska sela, probijena je prva linija" - prisetila se Basta-Đorđević.

Dva ili tri dana smo išli samo napred, tek posle nekoliko dana nas je stigao otac, rekla je ona.

-

samo da bi nas našao. Sećam se i dela kolone koji su gađali na Petrovačkoj cesti. I dan danas se sećam mirisa paljevine i pucanja. Naša agonija se nastavila i do Banjaluke, još nekih četiri ili pet dana. Putovanje je trajalo punih 10 dana, do Banatskoj Karađorđeva, jednog seoceta blizu Zrenjanina gde smo primljeni - rekla je Basta-Đorđević.

Istakla je da je zahvalna državi Srbiji koja joj je omogućila da se obrazuje, i da stekne znanje pedagoga.

- Od 2001. godine počela sam da radim kao pedagog u školi, sada sam direktor te iste škole. Imam dete koje nosi ime po svom stricu, njenom dedi, koji je dao svoj život na kraju, jer je izgubio zdravlje. Od prvog dana je bio na aerodromu Batajnica, gde je preživeo bombardovanje. A bio je i u zatočeništvu na aerodromu Pleso, nismo ni mislili da će se vratiti - rekla je ona.

Dodaje da se bol nikada neće smanjiti, i da pustoš u srcu ništa ne može da nadomesti.

- Ali opet, život ide dalje, našli smo svoj krov u državi Srbiji, i samo vas molim sve da se ovo nikada ne zaboravi. Da se uči o stradanju srpskog naroda. Da nam se nikada više ne ponovi, živela Srbija - zaključila je Basta-Đorđević.

BONUS VIDEO