Od teatralnih nastupa do očajničkih gestova, od medijskih poziva na “otpor” do fizičkih napada na kuće političkih neistomišljenika — stigli su do ivice, i preko nje.

Napad na porodični dom bivšeg predsednika Vlade Srbije i lidera SNS-a Miloša Vučevića nije politički gest. To je čist izraz ludila, frustracije i moralne degeneracije. To nije “poruka režimu”, kako bi želeli da predstave — to je dijagnoza kraha jednog pokreta koji nikada nije znao ni šta jeste, ni šta hoće da bude.

Ali izabrali su pogrešnog. Jer Vučević nije ni slaba tačka, ni povodljiv karakter. Miloš Vučević je ponosni Kuč. A Kuči nose u sebi ono što je Marko Miljanov najbolje opisao — čojstvo: ne samo snagu da odbraniš sebe od drugoga, već i veću hrabrost da odbraniš drugoga od sebe.

Poslednji čin tog raspada bio je napad na porodični dom Miloša Vučevića. Ali izabrali su pogrešnog. Jer Vučević je ponosni Kuč, a Kuči znaju – čojstvo je odbraniti drugog od sebe.

U vremenu kada se mnogi trude da pokažu silu, on pokazuje meru. U vremenu kada drugi viču, on ćuti — i deluje. U trenutku kada su neki spremni da unište tuđe živote zbog drugačijeg mišljenja, on bira zakon, institucije i stabilnost. To nije slabost, to je temelj snage. To nije kukavičluk, to je čojstvo.

Napad na njega nije samo napad na jednog čoveka. To je napad na porodičnu sigurnost, na političku kulturu, na ono malo preostalih granica koje nas dijele od anarhije. I to Srbija ne sme da toleriše. Ne zbog Vučevića, već zbog sebe same.

Politički sanduk onih koji su ovo zlo normalizovali, otvorili i pustili iz boce — već je zakovan. A ovaj čin je poslednji ekser. Ko pokušava da nasilje predstavi kao borbu za demokratiju, već je izgubio i kompas, i narod, i budućnost.

(