Može

da ispoljava hladnokrvnost kada govori o slučaju koliko hoće. Možemo i svi mi u SNS da to činimo, ali to nije realno. Niti smo hladnokrvni, niti nam je svejedno.

Još uvek aktuelni predsednik Opštine Palilula tipičan je primer legendarne strofe „Zabranjenog pušenja“ iz recitala „Pamtim kao da je bilo danas“, sa albuma „Das ist Walter“:

„I sada u miru istražnog zatvora

Razmišljam o riječima rahmetli babe Atifa

U rijetkim trenucima kada je ovaj bio trijezan

Sine, veli, ko igra za raju i zanemaruje taktiku

Završit će karijeru u nižerazrednom Vratniku“.

 

Baš se to dogodilo sa Acom Jovičićem. Vrlo brzo dotakao je sjaj i još brže se strovalio u ambis. Neću da lažem, nije mi drago, naprotiv. Poznavao sam ga i poznavaću ga i nadalje. Retko kad se odričem ljudi sa kojima sam nešto radio, a on je kao vrlo agilni klinac ušao u SNS i dobrano prošao opozicioni staž i borbu. Borio se i u Skupštini za stranku i bio je primer da mladi ljudi mogu da uspeju. Voleo bih da pre svega nauči životnu lekciju i zaista bih iskreno voleo da sve ovo što mu se medijski trenutno stavlja na teret nije istina. Voleo bih da se što pre vrati svojoj porodici i da uživa sa suprugom i decom, pa i da se vidimo na nekoj kafi. Ne zameram mu što od kada je otišao iz Skupštine gotovo četiri godine se nije setio da pozove. Sve je to nešto što ide u rok službe. Za njegovu grešku, ako se to tako može nazvati, kriv ja najviše on, ali ima i naše krivice. Naša je krivica što nismo umeli do kraja da ga usmerimo i oblikujemo kao kvalitetni politički kadar. Imao je apsolutno sve predispozicije, poverenje stranke i pre svega predsednika. I to kakvo poverenje. Ipak, onog momenta kada je umesto poslaničkog mandata, gde se realno brifuješ i oblikuješ da budeš političar, odlučio da postane predsednik opštine i kada mu je ta želja ispunjena, znao sam da je vrag odneo šalu. Očito je bilo da ga politika baš mnogo i nije zanimala, odnosno da ga je zanimala do određenog nivoa koji može da donese određene benefite. Isuviše mlad, željan mnogo toga, a blizu pekmeza kakav se kuva na teritorijalno najvećoj opštini u Beogradu. Ne ide to, dragi prijatelji. Realnost da makar malkice ne lizne pekmez bila je ravna tome da na Severnom polu bude plus četrdeset. A onda… Onda to se osladi, umesto da se lizne, pekmez se kuša kutlačama, pa se trpa u tegle i na kraju doživiš da te s lisicama izvedu iz te opštine, sa sve rukama u pekmezu do ramena.

Hapšenjem Aleksandra Jovičića mnogo toga je rečeno i mnogo će se toga nastaviti. Ključno je to da je on bio velika nada SNS, a najbitnije je to da je on uhapšen sa pozicije člana predsedništva vladajuće stranke. Vidim da mnogi u izveštajima izbegavaju da to pomenu, a baš je to od najveće moguće važnosti jer se time pokazuje i dokazuje da nema zaštićenih. Partijska knjižica i izuzetno važan položaj u stranačkoj hijerarhiji ne mogu te amnestirati od eventualne odgovornosti ukoliko si počinio krivično delo. Njegov primer je poruka nekim novim mladim nadama u SNS. Bog vam jednom pruži šansu, potrudite se da je iskoristite valjano. Politika ne može i ne sme da bude delatnost koja će vam služiti da se obogatite, posebno ne tako što ćete vršiti uticaj kroz položaj koji u društvu i vlasti imate. Neka vam primer Aleksandra Jovičića bude uvek u glavi i pred očima jer onog momenta kada je slikan sa sve lisicama kako ga izvode iz opštine, on je svoju do tog dana prilično uspešnu političku karijeru bacio i izgazio u blatu.

Što se samog A

tiče, želim mu iskreno sve najbolje i zaista želim da sve ovo što mediji pišu ne bude istina. Opet, pre svega mu želim da o svemu što se njegovog života tiče dobro razmisli jer nije zlato sve što sija. Od sjaja do očaja put je veoma kratak. No, predaje nema. Kada sve ovo prođe, valja se dići iz blata, očistiti se i početi neki novi život.