Trebalo bi da bude dovoljno svakom (a naročito nadležnim državnim organima, tužilaštvu pre svih) da shvati (i reaguje, shodno ovlašćenjima i nadležnostima) o čemu se tu zapravo radi, i da se kofa pomija i bljuvotina - što ta nazovi novina odauvek i jeste - ovaj put prepunila preko svake mere, i one novinarske (iako to, o čemu i kako piše ta pomijara,  nikada i nije bilo novinarstvo), i one moralne (iako tu nikada ništa, uključujući i vlasnika i glavnog urednika i pisca svih tekstova, pod svojim ili izmišljenim imenima, Milovana Brkića, moralno i časno nije ni bilo), pa i one ljudske, shvaćeno u najširem smislu tog pojma.

Milovan Brkić, poznat i kao Milica Grabar, ali i kao još mnogi drugi „novinari“ splačine zvane „Tabliod“, pod čijim izmišljenim imenima objavljuje svoje opskurne i raznih laži prepune tekstove, ovaj put je prešao sve granice, ako se tako nešto uopšte i može reći - jer za njega odavno nikave granice ne postoje, a patološka poremećenost njegove ličnosti odavno nema obzira ni prema kome i ni prema čemu.

Bolesna mržnja koju ispoljava prema

i njegovoj porodici, uključujući i malog Vukana čak, jedini je uređivački koncept i jedina tema u senkrupu od njegove novine, ali bi trebalo da bude i dovoljan razlog da se Brkić podvrgne stručnom tretmanu u nekoj od specijalizovanih medicinskih ustanova, naročito stoga što se na svakom ročištu po brojnim tužbama koje su protiv njega podnete on brani time da ima lekarsko uverenje koje potvrđuje da sa njim nije baš sve u redu.

Naravno, logično se nameće pitanje - kako to da neko ko nije normalan, neko ko ima umanjenu ili trajno izgubljenu sposobnost zdravog rasuđivanja i ponašanja (sledstveno tome - i poslovnu sposobnost) - uopšte može biti aktivan privredni subjekt, odnosno vlasnik nekog preduzeća, u ovom slučaju novinskog?!

Nadam se da će nadležni državni organi ubrzo dati odgovor na to pitanje, ako je tačno da je Milovan Brkić bolestan čovek, da ima psihičke probleme i da mu je moć zdravorazumskog promišljanja trajno oštećena, kao i da će, ukoliko se Brkić ipak vodi kao normalan, početi da sude po zakonu za sve njegove izrečene i napisane laži, uvrede, pretnje, ucene, reketiranja, uključujući i ovu, poslednju - koja nedvojbeno predstavlja poziv na ubistvo predsednika Vučića.

Ono što Brkić i njegova, „nezavisna i slobodna“ kobajagi novina rade, samo je ogoljena, bulažnjenjima različite vrste puna i ikakve istine lišena verzija sinhronizovane medijske kampanje koju protiv predsednika Vučića, ali i njegove porodice, vode tzv. „profesionalni“ mediji, finansirani novcem kojeg je njihov vlasnik, tajkun ovdašnji i političar u pokušaju, „časni, čestiti i prepošteni“ Dragan Đilas pokrao od građana Srbije u vreme dok je bio perjanica bivšeg režima. To što Đilas i njegova uzdanica, Marinika Tepić, kažu (zapravo - slažu, a lažu čim usta otvore) koliko-toliko pristojnijim rečima, Brkić i svi njegovi pojavni oblici sliveni u septičku jamu od njegove novine, dodatno „oplemene“ gomilom budalaština i uvreda, najprizemnijih i, mora se priznati, vrlo bolesnih u svakom smislu, izmišljotina - koje onda pokušavaju da prodaju, iako im to i ne ide baš od ruke, jer - kako neki mediji navode - novina nalik posledici dijareje, „Tabloid“, - nalazi se u stečaju, zbog dugova, što je, verujem, samo dodatni razlog da Milovan Brkić, i svi dvojnici kroz koje se njegova poremećena ličnost oglašava, do kraja ogole svoje prave namere i priznaju da im je Aleksandar Vučić jedina meta i da im on, i samim tim što je uopšte živ, smeta, pa je, po njihovoj umobolnoj logici, sasvim razumljivo i da pozovu na njegovo ubistvo.

Istine radi, to im nije prvi put, ali je prvi put to učinjeno tako da - bio Brkić lud ili ne - ne ostavlja nikakvu sumnju u stvarne želje i namere. mada nameće dilemu - da li je to samo njegova, i jedino njegova bolesna želja, ili ima još onih kojima Vučić, živ, smeta, a koji ne mogu tu svoju tajnu patologiju tako javno da ispolje kao što to čini imalac uverenja o poremećenosti.

Brkićev poziv - da mu se uplati novac, kako bi se „Tabloid“ spasio stečaja - da se dotaknem i toga u ovoj kratkoj analizi njegovog psihijatriskog stanja i statusa, pokazuje da on, kada je novac u pitanju, i nije baš toliko lud koliko se (uglavnom na sudu) pravi, ali pokazuje i koliko je bezobrazan i koliko potcenjuje druge ljude, želeći da ih napravi budalama koje bi trebalo da pomognu „borcu za istinu“, a zapravo prevarantu, hohštapleru i notornom lažovu da nastavi da na stranicama svog „Izmetoida“ blati i vređa sve one koji nisu spremni da mu plate reket da o njima ne izmišlja i objavljuje najgnusnije laži i uvrede.

 Da li je Milovan Brkić zaista lud?!