On je nakon smrti oca otkrio šta mu je otac rekao neposredno pred smrt, ali i dodao da se u poslednje vreme ponašao neobično čudno, kao da je predosetio šta će se dogoditi.

- U poslednjem periodu života mog oca svaka njegova rečenica bila je kao oporuka! Poslednji razgovor bio je dan ili dva pred preseljenje (smrt) mog oca, bio sam u Istanbulu, tada je trebalo da me Skupština Srbije imenuje za zamenika predsednika Republičke izborne komisije. Nisam se s tim baš slagao, kazao sam to ocu, pomenuo da bi na to mesto mogao neko drugi iz stranke, rekao mi je na kraju razgovora: „Moraš, to je sad važno, dosta je bilo tog tvog, vreme ti je za ozbiljne stvari“. To je bilo poslednje što mi je rekao.

- Bio je strog ali pravedan. Bio je emotivan, iako je krio emocije. Bio je poseban. U skladu sa svojim principima, trudio se da svakome pruži podršku, pažnju, i to ne samo našoj porodici... Ne znam čoveka koji mu se obratio a da mu muftija nije pomogao makar na neki način. Bio je prenatrpan obavezama, ali nikada nije zaboravljao na porodicu, pogotovo na najmlađe članove. U poslednje vreme bio je jako, jako emotivan, kao da je predosećao šta će se desiti. Taj poslednji deo njegovog života zaista je bio poseban. Poseban u svemu, u svakoj situaciji, u svakoj aktivnosti. Sad kad se setim oca, slika koju vidim je slika ponosnog i nasmejanog, zadovoljnog čoveka, koji je odradio misiju na ovom svetu, i kao vernik, i kao čovek, i kao otac porodice, i u politici...