U intervjuu se već može nazreti spin-majstor koji je još tada pretendovao da pređe iz vojne, kao načelnik Generalštaba, u civilnu vlast. Umesto fotelje, dobio je otkaz.

Odgovarajući na pitanja, Ponoš se dotakao i teme pogibije vojnika u kasarni Topčider 2004. godine, koja se desila za vreme mandata bivše vlasti. 

Prva, vojna istraga, zaključila je da je vojnik Jakovljević ubio Milovanovića, a potom izvršio samoubistvo, ali zatim je u nalazu nezavisne komisije utvrđeno da je gardiste ubila treća osoba. 

Tvrdnju o trećoj osobi potkrepila je i laboratorija FBI-ja u Vašingtonu. Ali, poslušajmo kako Ponoš spinuje pitanje o poginulim gardistima u prednosti i mane služenja vojnog roka u kasarni:

– Topčider je posebna tema. Statistika kaže da imamo više saobraćajnih udesa u kojima su učestvovali ljudi na civilnom služenju, nego vojnici na služenju vojnog roka. Uveren sam da se u malo kojoj instituciji ili preduzeću toliko poštuju prava zaposlenih kao u vojsci. To se posebno odnosi na vojnike. Ako zakasne s odsustva, odmah se stupa u kontakt s njihovim roditeljima. Voleo bih kada bi i institucije u kojim su angažovani mladići na civilnom služenju tako postupale.

Na dalje pitanje novinara o tome šta misli o tragičnom događaju, Ponoš kaže:

– Tragedija i sramota za vojsku, za državu! Verujte, ako je ikome važno, osim roditelja mladića koji su izgubili živote, da se taj slučaj razjasni i da se dođe do istine, važno je vojsci. Dok se to ne reši, vojska će nositi teret. Njoj ne može da bude u interesu da to ostane nerazjašnjeno.

Međutim, slučaj jeste ostao nerazjašnjen i već u decembru 2008. godine, tri meseca nakon intervjua u kome je odbio da kaže svoje mišljenje o Draganu Šutanovcu i Borisu Tadiću,

U šturom saopštenju, spominju se važnost komunikacije sa ministrom odbrane, kršenje vojne dicipline i istupanje u medijima. Po, tada načelniku Ponošu, Vojska Srbije se drakonski obračunava sa korupcijom (jedan pukovnik je kažnjen sa 10.000 dinara!), vojska širi svoje kapacitete (dok se tenkovi tope), Mladić po moralnoj osnovi pripada u Hagu, Milošević ga (Ponoša) je odlikovao, ali on ne voli Miloševića i kako izbor između NATO pakta  ili neutralnosti zemlje "nije tema o kojoj bih se izjašnjavao zato što je moj glas samo jedan od glasova sedam i po miliona građana".

Ponoš je u međuvremenu izgleda pronašao svoj glas, pa tako sada opcija NATO deluje kao "nikad ne reci nikad".

Vredi se podsetiti i ovog citata iz intervjua, gde odgovara na pitanje o tome kako je opremljena vojska:

- Srpski vojnik vrednosno nema čega da se stidi. Mi smo vojska koja ima reference vredne poštovanja. Tokom saradnje s drugim vojskama, uverili smo se da možemo potpuno da se merimo s njima. To što

Vojska Srbije je u međuvremenu profesionalizovana, obučena, opremljena i naoružana do zuba, ali do tih promena je došlo tek sa smenom demokratske vlasti. To su činjenice.

A sada malo o tome zbog čega je uvek loša ideja imati vojno lice na čelu države u 21. veku.

Istorijski gledano, vojni oficiri su uvek dolazili na vlast uz pomoć puča, i njihova vladavina je obično bila obeležena opresijom naroda i velikim brojem mrtvih.

Napominjemo da ovde ne pričamo o američkim predsednicima čije su vojne titule uglavnom bivale u formi glavnokomandujućeg Armije i na koje se nastupalo po političkoj dužnosti.

Većina američkih predsednika jeste bila u vojsci, čak 32 od 46, ali je samo 5 njih bilo iz redovne vojske, a 13 iz redova oficira (onih koji su zaista videli rat).

Dobar primer u ne tako davnoj prošlosti je Idi Amin, general-major koji je za samo 8 godina vladavine praktično vratio Ugandu u srednji vek.

Druga poznata imena su vazduhoplovni maršal Hosni Mubarak, pukovnik Žan-Bedel Bokasa, vojni diktator Žan-Baptist Bagaza (pukovnik), general Manuel Noriega, general Agusto Pinoče, general Pol Pot, maršal Sadam Husein, maršali Kim Il-Sung, Kim Džong-Il i Kim Džong-un, general Enver Hodža, vrhovnik Franjo Tuđman, Prvi Maršal Imperije Benito Musolini i u Rusiji generalisimus Josif Staljin.

Svaka od ovih vladavina započeta je ratom, građanskim ratom ili pučem,  često isto tako i završena.

Svako od ovih vojnih lica uspostavilo je diktatorsku, jednopartijsku vlast. Za vreme njihovih mandata dešavao se genocid, često nad sopstvenim stanovništvom, češće nad manjinama i okolnim državama, 

Ili, kako je Ponoš rekao 2008. u intervjuu za "Pres":

- Posao vojske nije da se opredeljuje šta treba da radi, nego kako. O pameti političara odlučuju birači na izborima, a ne ja.

Da li je na pameti birača da ovaj general u karijeri iza sebe ima stranu školu (britansku i švajcarsku),